ПИСМО НАЈБОЉЕМ ПРИЈАТЕЉУ: ВЕЖЕ НАС ТО(ЛЕРАНЦИЈА)
Датум: 23. Novembar 2022 11:19 Категорија: Новости
Сви се рађамо потпуно јединствени, апсолутно другачији од свих других на свету. Једни, једини, у том тренутку, у тој једној од хиљада и хиљада болница на планети, у Јагодини, Београду, Паризу, у Њујорку, ма где год; од баш те једне маме и баш тог једног тате. Специфична смо комбинација огромног броја фактора, нешто у животу одаберемо, а нешто и не - мени су додељене једне карте, теби друге, треће неком тамо трећем бепцу у породилишту, и тако у недоглед.
Ово је прича о теби и мени.
Ја сам имао баш дугу косу кад сам се родио и пуно сам плакао. Ти ниси имао косе, али су ти ноктићи били дуги па си пуно пута, ненамерно, огребао своју маму. Ја сам проходао са 9 месеци, ти тек са 12. Додуше, ти си и проговорио са годину дана, а ја сам са две још увек био поприлично ћутљив. Нисам рекао, твој тен је био црн, као чоколада; мој је био изразито бео. Као сир. И расли смо. Кренули у школе. Ти тамо, ја овамо. Ти си имао пуно другара и тројку из математике. Ја мало другара, али из математике - чиста петица. На похвале реаговали смо обојица сјајно, на покуде - ја бесом, ти плачом. На моје криве зубе ишла је протеза, а твојим савршено поређаним фалио је једино широки осмех. Мало изнад тог осмеха, на твом носу чучале су наочаре јер ниси баш најбоље видео шта наставник пише на табли. Ја сам, с друге стране, из последње клупе, видео перфектно.
Годинама касније, пала су и прва заљубљивања. Сећам се, мени се допадала једна Ана, због њених плавих кикица и воље да са мном подели кифлу и јогурт за време одмора. Теби једна Ема, јер је имала црну косу до рамена и друго, забога, јер те уопште није примећивала. Ни на одмору, а ни на часовима. Био сам врстан кошаркаш, а тебе спорт није занимао ни на тв-у. У видео игрицама си ме пак редовно побеђивао. Носио си старке, фарке и кошуље, а ја ерфорсерице, џепарице и дуксеве.
По завршетку средње школе, ти си хтео да се бавиш цртањем и уписао си графички дизајн. Ја сам хтео да бројим до бесвести и да будем профа, па сам уписао математику. По завршетку факултета, ожених се брзо и постадох отац, док си ти сматрао да је време идеално да се гради каријера, а у слободно време путује. Обишао си свет док сам ја обилазио дечије паркове и вртиће.
Гледајући твоје још увек неотворено писмо из Дубаија, размишљао сам како ли ти је живот узбудљив док је мој једна обична колотечина, рутина; сваки је дан у то време био и превише сличан оном претходном и оном наредном. Тако ми се чинило.
А ти си ми тада написао баш ово: “Друже, враћам се. Доста ми је живота на точковима, доста ми је паковања кофера. Ово није ни најмање узбудљиво. Све што желим је рутина, дани слични једни другима и мир који они доносе...”
И стварно, вратио си се, купио кућу на ободу града и ретко кад си је напуштао. Решио да постанеш писац у 40-ој и нисам се смејао. Нисам се смејао ни кад си продао милион књига. Ни кад си зарадио први милион. Ја сам у то време, додуше, остао без посла и живели смо тешко. Срећом, убрзо сам нашао нови и бољи, у струци и за стално, а жена је, ненадано добила огромно наследство... Тако да смо ти купили леп поклон за свадбу. Ја сам тада већ имао двојицу синова. А ти си наредне године постао отац једног преслатког девојчурка.
И ево данас, док смо обојица у својим седамдесетим годинама, обојица седи и обојица поносне деке својих унучади, док те чекам да са мном одгледаш фудбалску утакмицу, јер ћу ја са тобом после одиграти партију шаха... иако знаш да нисам фан, мислим се ... шта је ТО што нас је учинило пријатељима за живот? То...леранција?ТОЛЕРАНЦИЈА РАЗЛИЧИТОГ ИЗГЛЕДА, СТИЛА. РАЗЛИЧИТИХ ПРЕДИСПОЗИЦИЈА. РАЗЛИЧИТОГ ПОГЛЕДА НА СВЕТ, РАЗЛИЧИТИХ СТАВОВА. РАЗЛИЧИТЕ БОЈЕ КОЖЕ. КОСЕ. СПОСОБНОСТИ. ИНТЕРЕСОВАЊА. ЖЕЉА. ИМОВИНСКОГ СТАЊА. РАЗЛИЧИТИХ ОДЛУКА И РАЗЛИЧИТИХ ЖИВОТНИХ КОРАКА.
Али нисмо ти и ја само толерисали један другог. Ми смо били широког и отвореног ума за све различитости свих људи око нас, породице, пријатеља, наставника, познаника... Нисмо осуђивали, нисмо исмевали, нисмо се ругали никоме. Никад. А то нас је одувек чинило добрим људима и добрим пријатељима. А доброта, чисто срце и поштење... то је оно у чему смо одувек били потпуно исти. Упркос свим оним другим различитостима, које не да нису важне, схватили смо - оне то заправо и те како јесу - јер чине наш свет, наш живот, наше друштво и наша искуства - разноликијим, занимљивијим, узбудљивијим и богатијим. НЕ БИ БИЛА ФОРА ДА СМО СВИ ИСТИ, ЗАР НЕ?
