Породична кућа је место где смо од рођења, где смо проговорили, проходали. То је место где од малена имамо сигурност, где добијамо подршку, наду. Кроз маглу се сећам текста који сам давно прочитала: „Ма где ми били, ми нашу кућу носимо са нама; каква је кућа, такав је човек.“ Моја породична кућа налазила се испод једног брда. Уколико би се неко попео на врх брда, видео би пејзаж целог села и свих брда која су га окруживала. Када би подигао поглед ка највишем брду, видео би Шар планину.
   Са спољне стране куће, која је гледала на пут, налазила се ограда, са друге стране ограде било је засађено цвеће: љиљани, перунике, јорговани, розе и црвена ружа пузавица која би толико нарасла да је достизала до прозора собе мог брата. Након ограде наилазило се на велику зелену капију као барикаду на улазу у двориште. Двориште је било подељено на два дела – око би прво захватило веће двориште у којем су била племња са шталом, два пластеника, кош за кукуруз и амбар. Са десне стране порте налазило се мање двориште, чесма, летња кухиња, бунар, степениште за кућу. Испред летње кухиње расла је стара бресква коју је мој отац пресадио кад сам била болесна. Та бресква је изникла у жбуну дивље нане. Нана је брескву прекривала и ослањала се на њену стабљику. Испод брескве је било засађено цвеће, најчешће руже и стабљика грожђа.
   Кућа у којој смо живели била је на спрату. Са степеника који је био најближи улазу видео се врх Шар планине. Прво се улазило у кухињу; са леве стране налазио се радни сто, а са десне витрина на којој су, обично, стајале флаше домаћег вина и ракије. Одмах поред радног стола налазила су се врата која су водила у дневни боравак и трпезарију.  У дневном боравку био је прозор који је гледао на велико двориште ; поред прозора стајала је кафена витрина препуна чаша. Преко пута витрине су се налазила два кауча које је раздвајао шпорет. На зиду наспрам прозора стражариле су икона Богородице и наше крсне славе Светог Ђорђа. На крају тог зида налазила су се врата за мало предсобље које је водило у собу мог брата и собу моје сестре и мене.
   У сестриној и мојој соби зидови су били боје зрелих брескви; на средини собе је стајао сто , а са његове леве стране мој кревет. Преко пута стола се налазио прозор под којим је био сестрин кревет. Над мојим креветом куцао је сат, сијала моја медаља за одбојку, захвалница родитељима и, посебно драг, мамин гоблен. Кад би неко изашао из собе, нашао би се у предсобљу које сам ја називала раскрсницом јер се налазило на средини куће; оно је било полупразно. У њему се најчешће налазила заборављена, празна корпа за веш. Ово предсобље ми је било веома драго због своје пространости – чинило ми се да из њега могу да стигнем свуда. 
   Соба мог брата гледала је на пут.. Под прозором се налазио његов кревет. Соба је била мала, па, сем тог кревета, у њој је био још само сточић и два малена ормара. У њој нисам проводила пуно времена; у њу сам улазила када бих успављивала брата и читала му приче.
   Купатило је било мало. Прозорчић је гледао на шљиву пред кућом, а даље на сва околна брда. Било је веома мрачно у њему; плашила сам га се. Ту су се најбоље чули звуци ћука или сове који ми нису давали мира. Чим бих зачула сову, срце би почело убрзано да ми куца, а кроз главу би одзвањало питање: „Шта ће се сада десити?“. Oсетила бих несигурност која би нестала чим бих се нашла у својој соби и осетила њен мирис.
   И данас, на тренутке, осећам тај мирис…или га призивам у сећању…Као ни он, ни наша породична кућа није нестала. Објекат наше породичне куће остао је тамо, далеко, под тамнозеленим врховима Шаре. Наша породична кућа је, заправо, у нашем срцу; у тој кући станују сви које волимо. Од светлости којом сија наш дух зависи да ли ће наша кућа бити светла или мрачна.

                                                                                        Александра Јовановић 7/1