Од куће до школе
 
Од Катине куће до школе
има више од часа,
кроз шуму, утрине голе;
Преко плота, низ реку;
Час идеш колским путем,
час низ стазицу преку.
 
Многа деца у граду
ударила би у сузе
да тако кроз ливаду,
кроз шуму, кукурузе,
ујутру прођу сама,
да сретну вучјака права,
да чују у близини
рикање волова и крава.
 
А Ката мирно корача
кроз шуму пуну таме:
ту пањ личи на човека
што у заседи чучи,
на створење из приче
опомиње у магли смрека,
поток љутито бучи.
 
Тамо украј вратница,
куд она проћи мора,
бик страшан пут јој пречи,
колачи на њу очи –
дошло би до злих разговора
кад би знао људске речи.
 
Ката се помирљиво насмеши
на његове очи мрке,
речи му добаци присне,
и прође изатрке
поред страшнога бика,
а торбичицу стисне,
да је у ливади другој
дочека нова рика.
 
У потоку нечије псето
иде јој у сусрет и режи,
види се, злоћа права,
и као да у њу гледа;
а она, уместо да бежи,
кораке успорава,
како је саветовао деда.
 
Толико пута Ката
наиђе на змију путањом –
огрнула плаштић сури,
па пошла на неку мету;
Ката се осврне за њом
помислив: „Свак ли се жури
некуд на овом свету!“
 
Катицу усред пута
стигне често киша плаха,
река стане да нараста,
прелије преко међе;
али она без страха
по уском пољуљаном брвну
на другу обалу пређе.
 
Угледа понекад уз пут
говеда у каквој штети,
њиву нечију газе,
па мада хита у школу,
брзо за њима полети,
истера до утрине и стазе.
 
Много њу гредом ствари
мами на уживање, игру,
пољем дечаци, овчари,
јуре се, гоне чигру,
и детлић, веверица жута
хоће да је одведу с пута.
 
У реци се шарени шљунак,
гуштер би се играо жмурке,
мами је на ливаду каћунак,
ветар је за рукав вуче;
Али она се жури
и данас као и јуче.
 
У школско двориште Ката,
а звоно за улазак звони.
Учитељ стоји крај врата,
сваком се ђаку јави.
Један по један они
прилазе, скидају капе,
а када наиђе Ката,
поглади је по глави.

 
Десанка Максимовић


 

СВИ МОЈИ ПРЕЦИ
.
Сви моји Преци, које често сањам
Били су Срби, и ја им се клањам.
.
Полуписмени тежаци, горштаци
И горосече, али православци.
.
Хвала им што нам кроз љуте године
Сачуваше ова брда и долине
.
По којима се још разлеже јека
Од Њине песме, псовке и лелека
.
И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише.
.
Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама њиним у Царству небеском!
.
И ја, Њин потомак и дужник, од главе
До пете, земљољубац и ђак Светог Саве
.
Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем грумен
.
Ове Земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах мојих Предака!
.
И моји потомци, ђаци, земљоделци
И војници, Срби су ко и моји Преци.
.
Благолики, мекодушни тврдоглавци
И груборечићи, али светосавци.
.
Ако ову дугу зиму зла презиме
Сачуваће своје име и презиме.
.
Хвала им што бране Гробове од траве
А кућни праг и славски колач од троглаве.
.
Благосиљам им софре и колевке
Захвалан што смем изаћи пред Претке.
.
Нек им се димљаци на кућама диме
Све док укућани славе Крсно име!
.
А ја, њин предак, слуга без ајлука
И без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука.
.
Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем Грумен
.
Ове земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах наших Предака!


Добрица Ерић, 1993.

 

ПОСТОЈИ МЕСТО ГДЕ ЉУБАВ ПОЧИЊЕ

Постоји место где љубав почиње
и место где љубав престаје.
Постоји додир две руке
који се опире свим речницима.
Постоји поглед што букти к’о велико витлејемско огњиште
ил` мала ацетиленска лампа зеленог сјаја.
Постоје једноставна и безбрижна тепања
чудесна к’о велика окука Мисисипија.
Руке, очи, тепања -
помоћу њих се љубав бори и гради.
Постоје ципеле које љубав носи
и њен је долазак тајна.
Постоји упозорење које љубав шаље
и цена његова зна се много касније.
Постоје тумачења љубави на свим језицима
и није нађено ниједно мудрије од овог:
Постоји место где љубав почиње и место
где љубав престаје - а љубав не тражи ништа.

Карл Сандберг



 

Тако је добро бити сам
 
Пођем кроз траве до најближе падине.
Пронађем обли камен, седнем, па ћутим.
Тако је добро бити сам: у даљини неко чека.
Загледам се у сунце и полако жутим.
 
(У глави додам:
Испод ногу се играју рибе,
тече река.)
 
Тако је добро бити сам:
У замршеном корову иза камена
две птице се хладе од сунца.
 
Две мале птице!
 
Једна прхне у сунце и сенком ми ишара лице.
Другу зовем да ми слети на рамена.
 
Тако је добро бити сам: неко те воли.
 
Потрчиш пет корака и станеш као камен.
 
Прав, висок, испод сунца: ти личиш једино тополи!
 
Стојим.
 
Тако је добро бити сам: у даљим неко чека.
Испод ногу се играју рибе, тече река.
 
Стеван Раичковић
 
 

ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ

Кад је Свети Сава ишао по земљи,

Још пре свога рођења,

Док се звао Растко,

Као што иде и сада,

Само га не видимо,

А можда је то било и доцније.

Кренуо је Савиним стопама,

Ка Савином извору

На Савином врху

Куда и ми идемо,

Јер другог пута и нема.

Када је негде око Савина дана

Наишао Савином страном,

Напали су га пси,

Као што и сад нападају

Свакога ко се упути Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,

Како је одредио да се и ми крстимо,

Плашећи их законом

Од кога су још више побеснели,

А ни до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен,

Али камење беше замрзнуто,

Свезано за земљу студеним синџирима,

Јер беше јака зима,

Као и ове године,

Као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала,

Савин кук и Савин лакат,

По продолима и јаругама земље

Због које је подељен свет,

Кад је Свети Сава отпасао мач уста,

Једино оружје које је носио,

А које је и нама оставио,

Говорећи ове речи:

— Нека је проклета земља у којој су

Пашчад пуштена, а камење свезано.

Матија Бећковић

Неповратна песма


Никад немој да се враћаш
кад већ једном у свет кренеш.
Немој да ми нешто петљаш.
Немој да ми хоћеш-нећеш.
И ја бежим без повратка.
Никад нећу унатраг.
Шта ти значи старо сунце,
старе стазе,
стари праг?
Ту је оно за чим може да се пати.
Ту је оно чему можеш срце дати.
Ал' ако се икад вратиш,
мораш знати,
ту ћеш стати
и остати.
Очима се у свет трчи.
Главом рије млако вече.
Од реке се дете учи
ка морима да потече.
Од звезда се дете учи
да запара небо сјајем.
И од друма да се мучи
и вијуга за бескрајем.
Опасно је као змија
опасно је као метак
да у теби вечно клија
и ћарлија твој почетак.
 
Ти за корен
ниси створен,
цео свет ти је отворен.
Ако ти се некуд жури,
стисни срце и зажмури.
Ал' кад пођеш - немој стати.
Махни руком.
и одјури.
Ко зна куд ћеш.
Ко зна зашто.
Ко зна шта те тамо чека.
Све су жеље увек беље
кад намигну из далека.
Опасно је као муња,
опасно је као метак
да у теби вечно куња
и мучи се твој почетак.
Ти си увек крилат био
само си заборавио.
Зато лети.
Сањај.
Трчи.
Стварај зору кад је вече.
Нек' од тебе живот учи
да се пени и да тече.
Буди такво неко чудо
што не уме ништа мало,
па кад кренеш - крени лудо,
устрептало,
радознало.
 
Ко зна шта те тамо чека
у маглама из далека.
Ал' ако се и позлатиш,
ил' све тешко,
горко платиш,
увек иди само напред.
Немој никад да се вратиш.


Мирослав Антић
 

 

Ливада

У овој ливади познајем ја већ многе влати.

Јуче је ова, у сутон, била травка свијена.

Сад има жуте ивице и суве кад их дирнем.

Кад гледам из даљине у зелено: она се сама злати.

Изнад усана ми је већ мирис сена:

Сутра ћу и друге избројати.

У овој ливади до жбуна има девет мравињака.

Прођем и гурнем ногом а земља се зацрни.

Онда подигнем главу и гледам игру облака.

Ја знам колика је ливада:

Када се раскорачим пређем је у дванаест корака.

На жбун могу да стану три птице највише.

Кад пођем према њему: прво једна полети.

Погледам за њом у небо:

И две се изгубише.

Онда разбијам главу на шта ме то подсети.

И најбоље је у сутон кад почне мрак да пада:

Онда ми се учини да шапуће ливада.

Напрегнем ухо и слушам.

Мени је сасвим добро у ливади.

Седнем на влати

И пуна ми је душа.

Стеван Раичковић