Да ли сте знали?


Краљ Милутин


Син краља Уроша I Немањића и његове супруге Јелене Анжујске, српски краљ Милутин један је од најзначајних владара кога је наш народ имао. Током његове четрдесетогодишње владавине (1282-1321) Србија је постала најача сила на Балканском полуострву. Сматра се највећим градитељем и донатором српских цркава и манастира међу Немањићима( више од 42 задужбине је подигао), српска црква га је 1324. године канонизовала као светог краља.
  Краљ Милутин умро је 29.октобра 1321. године у Неродимљу, на Косову, одакле је пренет у манастир Бањска, који је саградио као своје гробно место. Ту је почивао све до 1389. године, када је, након пораза нашег народа на Косову, пребачен у Трепчу.
  Око 1460. године, за време епидемије куге, владика Силуан пренео је мошти српског краља Стефана Милутина из села Трепча у Бугарску, у манастир Светих Ћирила и Методија. После више премештања, мошти су коначно почивалиште нашле у цркви Свете недеље у Софији. Мошти су се очувале упркос пожару, нападима устаника, Турака, нападу комуниста 1925. када су дигли у ваздух цркву Свете недеље и убили велики број људи (више од 190).Ова црква, од када се мошти краља Милутина налазе у њој, носи име Краљева црква.
  Од 16. века у Бугарској се слави култ Светог краља Милутина и успостављен је црквени празник Свети краљ који се слави 30. октобра сваке године. Саркофаг са моштима краља Милутина велика је светиња коју ходочасници стално посећују. На дан упокојења Светог краља Милутина, 29. октобра, прославља се пресвлачење светих моштију; тада се отвара саркофаг краља Милутина, мења се покров над његовим моштима, након чега се делићи благодатног платна деле верницима.









Галипољски Срби – Јагодинци
 
Галипољски Срби су Срби који су у време султана Сулејмана пресељени из данашње централне Србије на Галипољско полуострво. Током петсто година сачували су свој језик, културу и обичаје и сећање да у пореклом из Јагодине. У Првом светском рату учествовали су на страни Србије и након тога су насељени на простору данашње Македоније око Пехчева. По последњем попису из  2002. године их је остало још 12 који се изјашњавају као Срби и чувају сећања на своје порекло.
Нека од њихових презимена су Димитријевић, Јанићијевић, Михајловић, Ставровић, Митровић…


 







Бостан


Под овим заједничким именом – у питању је турцизам – данас углавном подразумевају диње и лубенице. Сходно томе, следио би закључак да су нам ово поврће (сматра се и воћем) донели Турци (будући да се у расположивим средњовековним изворима изреком не помињу ни диње ни лубенице). А нису. Јер, како је то одавно утврђено, речи диња и лубеница (ранији облик љубеница) ушле су у словенске језике још у прасловенско доба. Њиховом домовином сматра се Азија. Тачније, култивисали су их, пре неких 3.000 година, још стари Персијанци. А гајили су их по баштама, односно вртовима, јер то је првобитно значење иранске речи бостан, односно бустан (сложеница од речи бу-мирис и суф. за творбу именица места – стан).
Осим диња и лубеница у бостану се гајило и поврће („На бостану/ поврћу/ има буба које зијан чине, а то су купушњаци“); воће („Свака кућа има у непосредној близини бостан, где се гаји разно воће“); па и цвеће („Два су цвјета у бостану расла:/ плави зумбул и зелена када“; „Не труни ми по бостану цв’јеће“). Отуда и придев бостанли– цветан, пун цвећа. Најзад, бостаном се некад називала и шумица, односно забран („Ни своје дрво у бостану нијеси смио ни засјећи“).
Уз бостан постоје и облици: бостањ, бостанија, бостаниште, бостанлук. Ту су и називи за воће које у бостану расте: бостанка (и лубеничарка) – округласта крушка зелене боје, и бостанчица – врста јабуке.
Гајити бостан каже се бостанити, а бостанџија је онај који производи или продаје бостан, односно вртлар.
У време Турака бостанџије су биле јањичарски род дворске војске која је вршила дужност специјалне заштите султановог двора и имала полицијске и друге функције. Тако се њихов број у XВИИ веку кретао од две до две и по хиљаде људи. Три до четири стотине бостанџија имали су привилегован положај дворских слугу и користили су се великим утицајем на двору. Бостанџије су, пре свега, биле одговорне за чување султанове личности. А из њихових редова често су се уздизалии и сами велики везири. Основна маса бостанџија коришћена је, међутим, за разне послове у вртовима (баштама) – отуда носе и то име (дословно: повртар) – који су се налазили под Истанбулом, Једреном и Галипољем, као и онима у Анадолији. Ангажовани су, затим, за превоз разних товара водом за текуће потребе двора, за припремање материјала за грађење двораца и задужбина, као и за гашење пожара (који су често харали у османској престоници).
Постоје и изрази: обрати (зелен) бостан (зло проћи, пропасти) и бостанџији бостан продавати (казивати нешто ономе који то боље зна).


 




  







ЈАГОДИНЕ

Град Јагодина познат је као централно место Поморавља. Међутим, мало је познато да у окружењу постоје места која носе исто име. У Бугарској, на обронцима Родопа, налази се чувено туристичко место Јагодина , а поред њега су Јагодинске пештери (пећине). У Албанији постоје две Јагодине, једна поред града Елбасана , а друга поред града Фира , као и у Републици Српској, где постоје Горња и Доња Јагодина.
Старо име града - Јагодна, носи и место на Хвару, чувено летовалиште, као и планински врх у Пољској.



 




      Бацати дрвље и камење

Јесте ли се некада запитали зашто се каже: „Бацати дрвље и камење ( на некога)“? Ова фраза потекла је из једног давног обичаја, који је био познат још у старом веку. То је било каменовање криваца, тешка и срамотна смртна казна, примењивана већ код старих Египћана, Персијанаца, Јевреја, Грка, Римљана, Гала и других старих народа. На тај начин су се кажњавали најтежи преступници: убице родитеља, издајници отаџбине, богохулници и прељубници. Постојао је и устаљен ритуал каменовања. Осуђеног су, обично, под стражом и у пратњи разјарене гомиле, терали изван града до места извршења казне. Само гоњење из града симболизовало је изгон кривца из заједнице о коју се огрешио. На месту извршења казне, сви присутни бацали су камење ( дрвље и друге тврде предмете) на кривца све док он не би издахнуо. Гомила камења под којом би кривац страдао сматрала се местом проклетства.
   На основу тог обичаја, који је некада постојао и код нас, створен је у нашем језику устаљени израз „ бацати дрвље и камење ( на некога)“ што значи: „ оштро, жестоко нападати, осуђивати некога“.

                                               „ Зашто се каже? “ Милан Шипка











  Бели Анђео ван Земљине орбите

   Први сателитски пренос видео-сигнала 1962. године између Европе и Северне Америке садржао је слику фреске Белог Анђела из манастира Милешеве, једног од најлепших радова српске и европске уметности средњег века. Нешто касније, тај исти сигнал је био послат у свемир према могућим облицима ванземаљског живота.
    Манастир Милешева је у првој половини 13. века подигао краљ Владислав на обали реке Милешевке; ту је и сахрањен. У манастиру су почивале и мошти Светог Саве одакле их је Синан паша 1594. пренео на Врачар (Београд) и спалио.









Да ли знате неку српску реч на слово Ф?


Фудбал, факултет, фабрика, фотографија – ово јесу речи које употребљавамо свакодневно у српском језику, али ниједна од њих није српског порекла! Ако нисте знали, Срби заправо немају ниједну своју реч која почиње на слово Ф. Ево како и зашто.
 „Тачно је да у српском језику нема ниједне речи српског порекла која почиње на слово Ф, а разлог томе је што је употреба овог слова преузета из Византије у средњем веку. Касније под утицајем турског, грчког, француског и немачког језика речи које почињу на ово слово постале су учесталије и одомаћиле су се у нашем језику”, каже филолог Иван Клајн.
Ово су неке од речи на слово Ф које свакодневно употребљавамо, а чије порекло ће вас изненадити: фабрика – латинска; фењер – турска; фрајер – немачка; флаша – немачка; факултет – латинска; фиока – мађарска; феномен – грчка; фластер – немачка; фолирант – италијанска; фен – немачка; фуруна – турска; фрижидер – француска; фора – немачка; фазон –француска; фотографија – грчка, фасада – француска; фризура – преузета из немачког (изворно француска реч); фитнес – енглеска; флека – немачка; фотеља – француска; фреска – италијанска; фарба – немачка, фитиљ –турска; фудбал – енглеска; филолог –грчка; фобија – грчка.








НАЈСАВРШЕНИЈЕ ПИСМО НА СВЕТУ

Џорџ Бернард Шо (1856-1950) био је ирски драмски писац, есејиста, новинар, позоришни, књижевни и музички критичар. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1925.године.
Овај друштвено ангажовани интелектуалац сматрао је да српска ћирилица најсавршеније писмо на свету, да је један заокружен и логичан систем. У свом тестаменту
оставио је новчани износ     ( 367,233. 13 фунти) Енглезу који успе да реформише и упрости енглеску абецеду по узору на ћирилицу ( једно слово један глас).






Џорџ Бернард Шо (1856-1950)                                             Вук Стефановић Караџић (1787-1864)







НАЈСТАРИЈА БИБЛИОТЕКА НА СВЕТУ

Прве библиотеке настале су пре више хиљада година. У Месопотамији, при ископавању старог града Ура, откривен је печат цилиндричног облика с натписима; припадао је првој библиотеци.
Већ око 700. године пре нове ере народ Месопотамије је имао добро уређене библиотеке по својим храмовима и палатама. Књиге у тим библиотекама су биле глинене плочице исписане клинастим писмом. Једна од таквих библиотека, Асурбанипалова библиотека, имала је 22 000 глинених плочица и данас се највећи део њих чува у Британском музеју у Лондону.
Ова библиотека пронађена је у рушевинама, седам метара испод земље, 1850. године у близини старе престонице Ниниве. У њој се налази и чувени „ Еп о Гилгамешу“ ( најстарије познато књижевно дело).



     Гилгамеш - Лувр           Новооткривена плоча "Епа о Гилгамешу"






Први српски буквар

Књижица димензија 10,1 са 7,8 центиметара, од свега 4 стране на којима је било отиснуто:
37 слова азбуке, молитва за вежбање читања и неколико бројева за учење рачунања, штампана је 20. маја 1579. године у Венецији,
а пет дана касније изашло је друго, четворолисно издање, на осам страна. Ове букваре је, на српскословенском језику, саставио инок Сава из манастира Дечани.
Због бурних историјских збивања, буквари су брзо заборављени, па за њих није знао ни Вук Караџић.
За буквар се сазнало тек 1893.


 
By Љуба Стојановић - Народна библиотека Србије, Javno vlasništvo, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=58198614

Једна страница из буквара