Да ли сте знали?

Свети Роман

Црква у Мајуру посвећена је Светом Роману. Овај светац прославља се 29. августа.
Манастир посвећен Светом Роману налази се близу села Ђунис и припада нишкој епархији. Светитељ се упокојио у 9. веку, а први сачуван запис о овом манастиру датира с почетка 11. века, тако да се убраја међу најстарије манастире у Србији.
Једна од занимљивости јесте да је Свети Роман био ученик Светих Ћирила и Методија.

ПАЛИНДРОМ

Палиндром је реченица ( реч, израз) која се исто чита у оба смера и има исто значење.

1. Имају Арапи пара у јами.
2. Зови аутобус у суботу, а и воз!
3. Ана воли Милована
4. А мене ту ни минута нема.
5. И јогурт ујутру гоји.
6. Маче једе јечам.
7. Сир има мирис.
8. Иду људи.
9. Ово је Јово.
10. Ацо, иди види оца!

Дани комедије

Сваке године од 20. до 27. марта, у Јагодини се одржавају ,,Дани комедије”. Ова културна манифестација представља најбоље комедије у извођењу позоришта из целе Србије.
Први ,,Фестивал комедије” одржан је давне 1971. године и био је ревијалног карактера. Од 1972. године манифестација се одржава под именом ,,Дани комедије”. На ,,Данима комедије” приказује се седам такмичарских представа и једна која је ревијалног карактера.
Сваке године, на завршној свечаности манифестације, уручују се статуете ,,Јованча Мицић” за најсмешнију представу, и ,,Ћуран” за најбоље улоге и режију. Од 2001. године додељује се и ,,Златни ћуран” за животно дело.

ПАМЋЕЊЕ СВЕТА

Међу 120 највреднијих покретних добара у историји људске цивилизације, у Унесковој едицији ,,Памћење света” налазе се два добра из Србије:
,,Мирослављево јеванђеље” и архива Николе Тесле.

Школска слава

Остало је записано да је Савиндан прослављен као школска свечаност већ 1735. године. Те године, 27.01, ђаци су у Сремским Карловцима ослобођени наставе и позвани су да се на свечаности моле српском просветитељу Светом Сави.
Кнез Милош Обреновић је својом наредбом озваничио Савиндан као школску славу 1823. године.
Кнез Михаило Обреновић је законом 1841. године утврдио обавезу школе да сваке године славе Светог Саву као школску славу.

УНЕСКО

Певање уз гусле, део нематеријалног културног наслеђа Србије, уписано је на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства. Одлука о упису гуслања донета је
29. новембра 2018. године.

Певање уз гусле, уз Коло (2017) и Славу (2014), је трећи упис Републике Србије на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.

Вук Стефановић Караџић, мање познати детаљи

Вук Стефановић Караџић je у толикој мери инсистирао да у ,,Српски рjечник” уђу само оне речи присутне у живом народном говору да у њега није унео реч предговор којом је насловио увод у дело, али ни реч рјечник како је цело дело насловљено.

Kнез Михаило Обреновић за Вукову збирку народних приповедака записао je бајку ,,Чардак ни на небу ни на земљи” онако како ју је слушао од својих дадиља.

Вук Караџић je 1823. започео студије хирургије на универзитету у Лајпцигу, али је након похађања вежби из анатомије, после неколико месеци, напустио студије.

Вук Караџић је 1861. године именован почасним грађанином Загреба, а Повеља је из поштовања према српском великану написана на нашој ћирилици!

Наталијина рамонда

Род биљке рамонда има три врсте - две расту на Балкану, а једна на Пиринејском полуострву. Прва врста откривена је на Пиринејима 1831. године заслугом француског истраживача Рамонда ( по њему је читав род и добио име). Другу врсту рамонде пронашао је Јосиф Панчић 1874. године, прво на Ртњу, а онда у Сићевачкој клисури и назвао је српска рамонда. 1884. године доктор Сава Петровић, дворски лекар краља Милана Обреновића, пронашао је трећу врсту у околини Ниша. Доктор Сава Петровић и Јосиф Панчић су утврдили да се у случају рамонде са нишког тла ради о новој врсти и назвали су је Наталијина рамонда у част краљице Наталије.
Једино место на свету где једна уз другу расту српска и Наталијина рамонда је у околини Ниша ( иако имају различиту екологију).
Рамонда има невероватну способност регенерисања - и када се потпуно осуши, после неколико година мртвила, може поново да оживи када се залије, као да се ништа није десило. Та способност назива се анабиоза - има је свега 30-ак биљака цветница на свету ( привидно одсуство живота у које биљка улази током суше, да би с кишом поново оживела).
11. новембар 1918. је дан када је потписано примирје у Првом светском рату и Република Србија обележава овај датум као Дан примирја у знак сећања на победу и велика страдања српске војске током рата. Као симбол страдања и васкрса српске војске и српске државе, Наталијина рамонда се користи као ликовно решење за амблем који се носи у седмици пре и на сам дан празника у Србији.

Најстарија записана српска народна песма је:
Орао се вијаше над градом Смедеревом.
Записао ју је Рођери де Пачијенца (Rogeri de Pacienza) у градићу Ђоја дел Коле (између Барија и Таранта) 1. јуна 1492. године.
Сматра се да је “Јанко војвода” Јањош Хуњади.

Орао се вијаше над градом Смедеревом

Орао се вијаше над градом Смедеревом.
Ниткоре не ћаше с њиме говорити,
Него Јанко војвода говораше из тамнице:
“Молим ти се, орле, сиди мало ниже,
(Сиди мало ниже) да с тобоме проговору.
Богом те брата јимају, пођи до смедеревске господе
Да с’ моле славному деспоту да м` отпусти
(Да м` отпусти) из тамнице смедеревске.
И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти
из тамнице смедеревске,
Ја те ћу напитати чрвене крвце турешке,
Белога тела витешкога.”

Извор: Мирослав Пантић, „Народне песме у записима од 15. до 17. века“, Просвета, Београд, 2002.

Краљ Милутин

Син краља Уроша I Немањића и његове супруге Јелене Анжујске, српски краљ Милутин један је од најзначајних владара кога је наш народ имао. Током његове четрдесетогодишње владавине (1282-1321) Србија је постала најача сила на Балканском полуострву. Сматра се највећим градитељем и донатором српских цркава и манастира међу Немањићима( више од 42 задужбине је подигао), српска црква га је 1324. године канонизовала као светог краља.
  Краљ Милутин умро је 29.октобра 1321. године у Неродимљу, на Косову, одакле је пренет у манастир Бањска, који је саградио као своје гробно место. Ту је почивао све до 1389. године, када је, након пораза нашег народа на Косову, пребачен у Трепчу.
  Око 1460. године, за време епидемије куге, владика Силуан пренео је мошти српског краља Стефана Милутина из села Трепча у Бугарску, у манастир Светих Ћирила и Методија. После више премештања, мошти су коначно почивалиште нашле у цркви Свете недеље у Софији. Мошти су се очувале упркос пожару, нападима устаника, Турака, нападу комуниста 1925. када су дигли у ваздух цркву Свете недеље и убили велики број људи (више од 190).Ова црква, од када се мошти краља Милутина налазе у њој, носи име Краљева црква.
  Од 16. века у Бугарској се слави култ Светог краља Милутина и успостављен је црквени празник Свети краљ који се слави 30. октобра сваке године. Саркофаг са моштима краља Милутина велика је светиња коју ходочасници стално посећују. На дан упокојења Светог краља Милутина, 29. октобра, прославља се пресвлачење светих моштију; тада се отвара саркофаг краља Милутина, мења се покров над његовим моштима, након чега се делићи благодатног платна деле верницима.

Галипољски Срби – Јагодинци

Галипољски Срби су Срби који су у време султана Сулејмана пресељени из данашње централне Србије на Галипољско полуострво. Током петсто година сачували су свој језик, културу и обичаје и сећање да у пореклом из Јагодине. У Првом светском рату учествовали су на страни Србије и након тога су насељени на простору данашње Македоније око Пехчева. По последњем попису из 2002. године их је остало још 12 који се изјашњавају као Срби и чувају сећања на своје порекло.
Нека од њихових презимена су Димитријевић, Јанићијевић, Михајловић, Ставровић, Митровић…

Бостан

Под овим заједничким именом – у питању је турцизам – данас углавном подразумевају диње и лубенице. Сходно томе, следио би закључак да су нам ово поврће (сматра се и воћем) донели Турци (будући да се у расположивим средњовековним изворима изреком не помињу ни диње ни лубенице). А нису. Јер, како је то одавно утврђено, речи диња и лубеница (ранији облик љубеница) ушле су у словенске језике још у прасловенско доба. Њиховом домовином сматра се Азија. Тачније, култивисали су их, пре неких 3.000 година, још стари Персијанци. А гајили су их по баштама, односно вртовима, јер то је првобитно значење иранске речи бостан, односно бустан (сложеница од речи бу-мирис и суф. за творбу именица места – стан).
Осим диња и лубеница у бостану се гајило и поврће („На бостану/ поврћу/ има буба које зијан чине, а то су купушњаци“); воће („Свака кућа има у непосредној близини бостан, где се гаји разно воће“); па и цвеће („Два су цвјета у бостану расла:/ плави зумбул и зелена када“; „Не труни ми по бостану цв’јеће“). Отуда и придев бостанли– цветан, пун цвећа. Најзад, бостаном се некад називала и шумица, односно забран („Ни своје дрво у бостану нијеси смио ни засјећи“).
Уз бостан постоје и облици: бостањ, бостанија, бостаниште, бостанлук. Ту су и називи за воће које у бостану расте: бостанка (и лубеничарка) – округласта крушка зелене боје, и бостанчица – врста јабуке.
Гајити бостан каже се бостанити, а бостанџија је онај који производи или продаје бостан, односно вртлар.
У време Турака бостанџије су биле јањичарски род дворске војске која је вршила дужност специјалне заштите султановог двора и имала полицијске и друге функције. Тако се њихов број у XВИИ веку кретао од две до две и по хиљаде људи. Три до четири стотине бостанџија имали су привилегован положај дворских слугу и користили су се великим утицајем на двору. Бостанџије су, пре свега, биле одговорне за чување султанове личности. А из њихових редова често су се уздизалии и сами велики везири. Основна маса бостанџија коришћена је, међутим, за разне послове у вртовима (баштама) – отуда носе и то име (дословно: повртар) – који су се налазили под Истанбулом, Једреном и Галипољем, као и онима у Анадолији. Ангажовани су, затим, за превоз разних товара водом за текуће потребе двора, за припремање материјала за грађење двораца и задужбина, као и за гашење пожара (који су често харали у османској престоници).
Постоје и изрази: обрати (зелен) бостан (зло проћи, пропасти) и бостанџији бостан продавати (казивати нешто ономе који то боље зна).

ЈАГОДИНЕ

Град Јагодина познат је као централно место Поморавља. Међутим, мало је познато да у окружењу постоје места која носе исто име. У Бугарској, на обронцима Родопа, налази се чувено туристичко место Јагодина , а поред њега су Јагодинске пештери (пећине). У Албанији постоје две Јагодине, једна поред града Елбасана , а друга поред града Фира , као и у Републици Српској, где постоје Горња и Доња Јагодина.
Старо име града - Јагодна, носи и место на Хвару, чувено летовалиште, као и планински врх у Пољској.

Бацати дрвље и камење

Јесте ли се некада запитали зашто се каже: „Бацати дрвље и камење ( на некога)“? Ова фраза потекла је из једног давног обичаја, који је био познат још у старом веку. То је било каменовање криваца, тешка и срамотна смртна казна, примењивана већ код старих Египћана, Персијанаца, Јевреја, Грка, Римљана, Гала и других старих народа. На тај начин су се кажњавали најтежи преступници: убице родитеља, издајници отаџбине, богохулници и прељубници. Постојао је и устаљен ритуал каменовања. Осуђеног су, обично, под стражом и у пратњи разјарене гомиле, терали изван града до места извршења казне. Само гоњење из града симболизовало је изгон кривца из заједнице о коју се огрешио. На месту извршења казне, сви присутни бацали су камење ( дрвље и друге тврде предмете) на кривца све док он не би издахнуо. Гомила камења под којом би кривац страдао сматрала се местом проклетства.
На основу тог обичаја, који је некада постојао и код нас, створен је у нашем језику устаљени израз „ бацати дрвље и камење ( на некога)“ што значи: „ оштро, жестоко нападати, осуђивати некога“.

Бели Анђео ван Земљине орбите

Први сателитски пренос видео-сигнала 1962. године између Европе и Северне Америке садржао је слику фреске Белог Анђела из манастира Милешеве, једног од најлепших радова српске и европске уметности средњег века. Нешто касније, тај исти сигнал је био послат у свемир према могућим облицима ванземаљског живота.
Манастир Милешева је у првој половини 13. века подигао краљ Владислав на обали реке Милешевке; ту је и сахрањен. У манастиру су почивале и мошти Светог Саве одакле их је Синан паша 1594. пренео на Врачар (Београд) и спалио.

Да ли знате неку српску реч на слово Ф?

Фудбал, факултет, фабрика, фотографија – ово јесу речи које употребљавамо свакодневно у српском језику, али ниједна од њих није српског порекла! Ако нисте знали, Срби заправо немају ниједну своју реч која почиње на слово Ф. Ево како и зашто.
„Тачно је да у српском језику нема ниједне речи српског порекла која почиње на слово Ф, а разлог томе је што је употреба овог слова преузета из Византије у средњем веку. Касније под утицајем турског, грчког, француског и немачког језика речи које почињу на ово слово постале су учесталије и одомаћиле су се у нашем језику”, каже филолог Иван Клајн.
Ово су неке од речи на слово Ф које свакодневно употребљавамо, а чије порекло ће вас изненадити: фабрика – латинска; фењер – турска; фрајер – немачка; флаша – немачка; факултет – латинска; фиока – мађарска; феномен – грчка; фластер – немачка; фолирант – италијанска; фен – немачка; фуруна – турска; фрижидер – француска; фора – немачка; фазон –француска; фотографија – грчка, фасада – француска; фризура – преузета из немачког (изворно француска реч); фитнес – енглеска; флека – немачка; фотеља – француска; фреска – италијанска; фарба – немачка, фитиљ –турска; фудбал – енглеска; филолог –грчка; фобија – грчка.

НАЈСАВРШЕНИЈЕ ПИСМО НА СВЕТУ

Џорџ Бернард Шо (1856-1950) био је ирски драмски писац, есејиста, новинар, позоришни, књижевни и музички критичар. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1925.године.
Овај друштвено ангажовани интелектуалац сматрао је да српска ћирилица најсавршеније писмо на свету, да је један заокружен и логичан систем. У свом тестаменту
оставио је новчани износ ( 367,233. 13 фунти) Енглезу који успе да реформише и упрости енглеску абецеду по узору на ћирилицу ( једно слово један глас).

Џорџ Бернард Шо (1856-1950) Вук Стефановић Караџић (1787-1864)

НАЈСТАРИЈА БИБЛИОТЕКА НА СВЕТУ

Прве библиотеке настале су пре више хиљада година. У Месопотамији, при ископавању старог града Ура, откривен је печат цилиндричног облика с натписима; припадао је првој библиотеци.
Већ око 700. године пре нове ере народ Месопотамије је имао добро уређене библиотеке по својим храмовима и палатама. Књиге у тим библиотекама су биле глинене плочице исписане клинастим писмом. Једна од таквих библиотека, Асурбанипалова библиотека, имала је 22 000 глинених плочица и данас се највећи део њих чува у Британском музеју у Лондону.

Ова библиотека пронађена је у рушевинама, седам метара испод земље, 1850. године у близини старе престонице Ниниве. У њој се налази и чувени „ Еп о Гилгамешу“ ( најстарије познато књижевно дело).

Гилгамеш - Лувр Новооткривена плоча "Епа о Гилгамешу"

Први српски буквар

Књижица димензија 10,1 са 7,8 центиметара, од свега 4 стране на којима је било отиснуто:
37 слова азбуке, молитва за вежбање читања и неколико бројева за учење рачунања, штампана је 20. маја 1579. године у Венецији,
а пет дана касније изашло је друго, четворолисно издање, на осам страна. Ове букваре је, на српскословенском језику, саставио инок Сава из манастира Дечани.
Због бурних историјских збивања, буквари су брзо заборављени, па за њих није знао ни Вук Караџић.
За буквар се сазнало тек 1893.