Школарац

Књига која је највише утицала на мене
 

      „ Добар дан“ прошапта тихи гласић тик поред мог уха. Гледао ме је упорно и радознало све време се осмехујући. Ниски, златокоси дечак трчкарао је по жбуњу провлачећи се испод високог дрвећа. „ Мали човечуљак ми није изгледао ни залутао, ни мртав уморан, ни мртав гладан, ни мртав жедан, нити на смрт преплашен. Није, наизглед, нимало личио на изгубљено дете.“
      Драги пишче, пишем ти јер сам јуче опазила маленог дечака у оближњој шуми. Одмах сам га препознала. Био је то Мали Принц. Вратио се. Јављам ти јер знам колико ти је потребан. И не само теби, потребан је свету јер је свет изгубио све оне праве вредности за које вреди живети. Одрасли не разумеју Малог Принца или не желе да га разумеју. Они јуре за материјалним, улазе у возове и затим излазе из њих и „ више не знају шта траже. Тада се буне и врте у круг…“ Заборавили су како је то бити дете, како се машта и сања. Не виде они више „ слона у змијском цару“ зато што не умеју да гледају. Они гледају очима, а не срцем тако да више немају времена ни за шта. Колико је важно право пријатељство и колико је богат човек који има барем једног пријатеља, неког ко је њега „припитомио“ и неког ко је њему важан, овај мали дечак нас подсећа на то тако једноставно и лако. Ништа више на свету није важно јер онда ти ниси сам, ниси отуђен јер си чврсто везан за неког ко те разуме и воли баш тебе, од свих људи на овом свету. Ти си за њега посебан, а, такође, и он за тебе. Ти ниси више као „лисица слична стотинама других.“ Ви сте створили нераскидиву везу која је јединствена на целом свету. Гордост, охолост, похлепа… све су то особине које данас владају светом; зато нам је потребан Мали Принц, зато се она нама вратио. Вратио се да нас подсети шта значи права срећа, да нам нису потребни поданици да бисмо владали, нити публика да нам се диви. Истински је срећан само фењерџија јер је она тај који усрећује људе. Људи су заборавили колико је лепо давати и да је, у ствари, права срећа усрећити некога, учинити некоме добро, помоћи у невољи – бити човек.
    Драги пишче, надам се да ће ово писмо стићи до тебе и да ће те обрадовати. Знам да си одлетео далеко, у непознатом правцу, не пославши ни једну поруку. Можда си ти већ пронашао свог Малог Принца и одлетео с њим до звезда. Ја сам свог управо открила, а дубоко верујем да је он ту, свуда око нас, само је потребно да завиримо испод површине, да нађемо своју звезду. „ Када ти будеш ноћу гледао у звезде, будући да ћу ја живети на једној од њих, будући да ћу се ја смејати на једној од њих, теби ће се чинити као да се све звезде смеју. Ти ћеш имати звезде које знају да се смеју.“
 
                                                                                           Анђела Пљеваљчић 7/1
 






 






МОЈА ПОРОДИЧНА КУЋА

    Породична кућа је место где смо од рођења, где смо проговорили, проходали. То је место где од малена имамо сигурност, где добијамо подршку, наду. Кроз маглу се сећам текста који сам давно прочитала: „Ма где ми били, ми нашу кућу носимо са нама; каква је кућа, такав је човек.“ Моја породична кућа налазила се испод једног брда. Уколико би се неко попео на врх брда, видео би пејзаж целог села и свих брда која су га окруживала. Када би подигао поглед ка највишем брду, видео би Шар планину.
   Са спољне стране куће, која је гледала на пут, налазила се ограда, са друге стране ограде било је засађено цвеће: љиљани, перунике, јорговани, розе и црвена ружа пузавица која би толико нарасла да је достизала до прозора собе мог брата. Након ограде наилазило се на велику зелену капију као барикаду на улазу у двориште. Двориште је било подељено на два дела – око би прво захватило веће двориште у којем су била племња са шталом, два пластеника, кош за кукуруз и амбар. Са десне стране порте налазило се мање двориште, чесма, летња кухиња, бунар, степениште за кућу. Испред летње кухиње расла је стара бресква коју је мој отац пресадио кад сам била болесна. Та бресква је изникла у жбуну дивље нане. Нана је брескву прекривала и ослањала се на њену стабљику. Испод брескве је било засађено цвеће, најчешће руже и стабљика грожђа.
   Кућа у којој смо живели била је на спрату. Са степеника који је био најближи улазу видео се врх Шар планине. Прво се улазило у кухињу; са леве стране налазио се радни сто, а са десне витрина на којој су, обично, стајале флаше домаћег вина и ракије. Одмах поред радног стола налазила су се врата која су водила у дневни боравак и трпезарију.  У дневном боравку био је прозор који је гледао на велико двориште ; поред прозора стајала је кафена витрина препуна чаша. Преко пута витрине су се налазила два кауча које је раздвајао шпорет. На зиду наспрам прозора стражариле су икона Богородице и наше крсне славе Светог Ђорђа. На крају тог зида налазила су се врата за мало предсобље које је водило у собу мог брата и собу моје сестре и мене.

   У сестриној и мојој соби зидови су били боје зрелих брескви; на средини собе је стајао сто , а са његове леве стране мој кревет. Преко пута стола се налазио прозор под којим је био сестрин кревет. Над мојим креветом куцао је сат, сијала моја медаља за одбојку, захвалница родитељима и, посебно драг, мамин гоблен. Кад би неко изашао из собе, нашао би се у предсобљу које сам ја називала раскрсницом јер се налазило на средини куће; оно је било полупразно. У њему се најчешће налазила заборављена, празна корпа за веш. Ово предсобље ми је било веома драго због своје пространости – чинило ми се да из њега могу да стигнем свуда. 
   Соба мог брата гледала је на пут.. Под прозором се налазио његов кревет. Соба је била мала, па, сем тог кревета, у њој је био још само сточић и два малена ормара. У њој нисам проводила пуно времена; у њу сам улазила када бих успављивала брата и читала му приче.

   Купатило је било мало. Прозорчић је гледао на шљиву пред кућом, а даље на сва околна брда. Било је веома мрачно у њему; плашила сам га се. Ту су се најбоље чули звуци ћука или сове који ми нису давали мира. Чим бих зачула сову, срце би почело убрзано да ми куца, а кроз главу би одзвањало питање: „Шта ће се сада десити?“. Oсетила бих несигурност која би нестала чим бих се нашла у својој соби и осетила њен мирис.
   И данас, на тренутке, осећам тај мирис…или га призивам у сећању…Као ни он, ни наша породична кућа није нестала. Објекат наше породичне куће остао је тамо, далеко, под тамнозеленим врховима Шаре. Наша породична кућа је, заправо, у нашем срцу; у тој кући станују сви које волимо. Од светлости којом сија наш дух зависи да ли ће наша кућа бити светла или мрачна.

                                                                                        Александра Јовановић 7/1




 






 Moja драгоценост
 
  
  У најдраже ствари које поседујемо често се убраја нека новчано безвредна ствар стара дуги низ година која једва осликава свој пређашњи изглед. Моја драгоценост је мој мали медвед којег сам добио за свој први рођендан.
  Тај медвед ми је служио за спавање и за игру. Спавао сам са њим до своје пете године. Служио ми је за утеху када сам био немиран и добијао казне због тога. Када бих био болестан и када сам бивао у болници, меда је увек био поред мене. Он има ситне, црне очи, мале округле уши које личе на две полулопте, има кратке ноге, а на стомаку му пише: „ Ја сам дечак“. Када сам га изгубио, а то се само једном догодило, нисам могао три дана да спавам. Тражио сам га свуда по кући, али нисам могао да га нађем. Све време је био иза регала – испао ми је у сну и некако је завршио између регала и зида. Када сам га нашао, био сам јако срећан, али, истовремено и веома тужан – меда је био прашњав, па сам још једну ноћ морао да спавам без њега.
     Данас овај медвед стоји на полици и скупља прашину. Ипак, он је и дан-данас моја највећа драгоценост. Ово је прича о томе како једна малена и, наизглед, небитна ствар, може да буде велика и важна и да вам донесе много среће и лепих тренутака.

                                                                                 
                                                                                     
Давид Веселиновић 6/1







         


           
Туга за братом


Помисле људи, дете је и нема много брига,
а и не слуте како се живот са мном сурово игра.
 
Знам да никоме није лако; није ни мени јер,
да пронађем брата желим јако.
 
Не могу да схватим бахате људе
који дозвољавају туђој судбини да суде.
Због њих, због злих људи без душе,
моји снови су као од стакла и лако се руше.
 
Туга за братом је обавија
срце као свила,он је мој анђео без крила.
 
Кад клонем и питам се зашто ни од куда одговара нема,
сетим се да, ипак, само Господ зна
зашто нам даје и узима.
 
Лети, сада, песмо моја мила,
лети преко планина и мора-
једнога дана он те чути мора.
 
Анђела Стаменковић 6/1
 







Стаклена принцеза


Чувао је у углу
своје  полумрачне собе
где се и најмрачније мисли роде.
Била је заштитник његових снова,
прошлост, садашњост и будућност нова.
 
Златна прашина падала је
по њеној дугој, тамној коси
и  мирису свежих зумбула
које у њој носи.
 
А те дуге трепавице
мале, црне лепотице
скривале су
две уплакане звездице.
 
И неком чудном мимиком
срца свога
дозивала је њега
да крене за њом у свет снова
и остави се свега.
 
И док је снег покривао
заспале улице његовог града,
у загрљају са Стакленом принцезом,
проговорио је последње речи
пуне бола и јада:
 
„ Стаклена принцезо моја,
дао сам ти живот свој
онога дана кад пупољци ружа
прекриле су гроб твој.
 
Чувао сам твоју слику
са пуно љубави,
као цвећар цвеће
у свом стакленику.
 
Сада је дошло време
да за тобом кренем,
оставим све што боли ствара,
па, заједно са тобом у вечном загрљају,
да се обнови љубав стара.“



Милена Милићевић 7/1







СОКОЛУ

У једној пркосној земљи
где врхови планина маме око,
живи радостан и срећан
један поносни Соко.
 
И лети горда птица
високо до свога неба,
чува га, брани, у срцу носи
и живот за њега даје, ако треба.
 
Узлети, птицо, Соколе,
рашири своја крила,
осветли свуда помрачине
да нас милује светлости сила!
 
Покажи ономе ко буде хтео
да нам украде слободу неба,
како се чува, брани и воли
земља дедова кад затреба.

                                                                                                
  Бојана Ивановић 7/1                                                                      
 

                                                  

 


МОЈА ДРАГОЦЕНОСТ

 
        Многи људи не умеју да цене и поштују оно што имају; изгубили су осећај за праве вредности у животу. У њиховом свету све се врти око новца – никад га није доста и увек би желели да га имају више од других. Заборавили су да  се радују малим стварима, ситницама које су их некада, можда, чиниле срећним.
            Никада нисам незадовољна јер волим и поштујем своје родитеље и умем да ценим све што ми они приуште; и најмање ситнице које ми они пруже пуно ми значе. Довољна ми је њихова љубав, топлина, лепа реч коју ми упуте да се осетим потпуно срећном јер знам  да они живе за мене и боре се за мене. Много је тренутака када су ме родитељи обрадовали, али један посебно памтим. Тада ме је обрадовала мама. Када сам се тог дана вратила из школе, на столу ме је чекао албум са фотографијама и у њему једно писмо. За некога би то био један сасвим обичан албум и један обичан лист папира. Ипак, та ситница је за мене била најлепши и највреднији поклон. У том албуму биле су слике моје мајке и мене од дана мог рођења до тог дана. У писму је писало колико јој значим, како улепшавам њен живот, да ме воли највише на свету, да сам ја њена снага и да због мене има воље да се бори кроз живот како би ми створила лепшу будућност.
            За овај поклон моје маме није било потребно пуно новца, али је била потребна љубав. Тај албум и писмо ћу заувек чувати као подсетник да ме, кад год заборавим, сети колико је мало потребно човеку да би био срећан и да онај ко не уме да се радује малим стварима не може бити уистину срећан. Трудићу се да усрећим друге на начин на који је моја мајка усрећила мене. Срећа се не може купити новцем и људи би требало да почну изнова да се радују малим стварима и да ,тежећи већим и бољим стварима, цене и оне, наизглед, мале које имају; можда ће бити испуњенији и спокојнији, а тиме и срећнији.

      

                                                                                  Анђела Соколовић 6/1       
                                                                                                                                                                                               
Ученица је освојила 3. место на литерарном конкурсу Народне библиотеке „ Радислав Никчевић“ у Јагодини посвећеном Јари Лабуду.