Школарац

Фина аждаја (бајка)
 
Једном давно у земљи Јеленград родила се принцеза Јелена. Краљ и краљица су били јако срећни јер су добили своју малу принцезу и приредили су велико славље.
Време је пролетело од њеног рођења и принцеза је, чинило се за трен, порасла. Родитељи се никада нису одвајали од своје кћери, па чак ни сада када је била већ одрасла девојка. За то су имали јак разлог. У краљевству је постојала пећина у којој је живела страшна аждаја. Још као девојчица, принцеза је кроз прозор свакодневно гледала како се деца пред дворским двориштем играју. Одувек је желела да види шта постоји ван њеног дворца. Сада, када је одрасла, пажњу јој је привукла златна јабука која је расла недалеко од дворског дворишта; пожелела је да је убере. Једне вечери се искрала из дворца, отишла и убрала јабуку. Оно што принцеза није знала јесте да златна јабука расте испред пећине у којој живи страшна аждаја. У трену када је принцеза убрала јабуку пред њом се појавила аждаја. Принцеза је покушала да побегне, али је аждаја била бржа. Преплашеној принцези аждаја је испричала причу о принцу кога је страшна вештица проклела и претворила у аждају. Вештица је рекла да само права љубав може да га спаси. Принцеза је, док је аждаја причала, престала да се плаши, поверовала је аждаји и пољубила је. У том трену страшна аждаја се претворила у прелепог принца.
Принцеза је била пресрећна јер је пронашла свог принца и јер је краљевство ослободила страха од страшне аждаје. Приређено је краљевско венчање и њих двоје су живели срећно до краја живота.
 
Теодора Стојановић 6/1









Слобода
 
Мајко, слободо, добро знамо
зашто у белим недрима твојим
цвет мира плач утешити може
и дати љубав мирисом својим.
 
Да немамо мира ни слободе,
сунце не би сијало ни теби ни мени,
не би текле наше плаве воде,
нит’ блистало море што се пени.
 
Ти си и птица и кућа,
Ти си ненадмашна лепота,
руменија си од сванућа
и вреднија од сто живота.
 
Бојана Ивановић 8/1




 





НАГРАДИЋУ МРАВА

Наградићу мрава
мрвицом хлеба,
иако је мален,
 за живот му хране треба.
 
Наградићу мрава
капљицом росе,
и са два-три прамена моје смеђе косе.
 
Наградићу мрава
кораком мирним,
и тако ћу са њим пријатељство да ширим.
 
Наградићу мрава
једним цветом малим,
а сад одлазим
да не испадне да се хвалим.

Сара Антић 5/1


 





Срећном ме чини
 
Мене срећном чине разне ствари и догађаји.
Срећном ме чини моја породица. Осмех моје маме је нешто најлепше за мене. Срећном ме чини када мој тата направи неко изненађење за моју сестру, маму и мене. Срећном ме чини када моја сестра и ја помажемо мами да заврши неки посао, а исто тако сам срећна и када се играм са својом сестром. Најдраже ми је када ми бака спреми мој омиљени воћни колач и када ми дека прича о догађајима из своје младости. Мој пас Еди ме чини срећном; када Еди трчи по дворишту, мојој срећи нема краја. Срећном ме, осим породице, чине другарице и другови; када се дружимо и проводимо заједно време, пресрећна сам. Сваки насмејани човек ме чини срећном; осмеси људи показују да су и они срећни. Природа ме чини срећном, сунце када јако сија. Срећном ме чини када одем у парк и када ми приђе пас, мачка или нека птичица очекујући да јој дам храну. Срећном ме чине мој рођендан, прославе Нове године, Ускрса и Божића...
Све што сам најбројала су, наизглед, мале, обичне ставри, али су за мене велике. Научила сам да срећа није у новцу и злату, већ да је срећа то што сам здрава и што је моја породица здрава.
 
Лена Ракић 6/1







Када највеће олује уздрмају небо,
када се руши мој цели свет,
огроман бол који носим у души
пустићу да се са мном сруши.
 
Када таласи потопе небо,
када и сама кренем да тонем,
узећу део своје туге
и одвући га са собом у дубине.
 
Када нестане све што волим,
када се тама спусти на небо,
предаћу јој све своје патње
гледајући како заувек нестају.



Анђела Пљевљчић 8/1





 

          Бајкарење
  
Над књигом чаробном, драгом
руменилом блиста дечје лице.
Стотину листова шапуће
бајку за бајком ниже.
 
Кад Снежана лепа патуљке двори,
расцвета се осмех на дечјем лицу.
Кад витез храбри правду избори,
као цвет бајка се отвори.
 
У том чудесном свету маште
где златокосе живе принцезе,
малишан чистога срца добру се диви,
у дечјем срцу бајка лепоту везе.
 
У томе царству
добро је најдражи гост,
а до тог света доброте
деца граде љубави мост.



Бојана Ивановић 8/1






Моја драгоценост
 
Сви ми имамо неку ствар је због нечега посебно драга. У најдраже ствари често се убрајају не тако скупоцене ствари које су толико старе да једва задржавају свој изглед.
Једна од мојих најдражих ствари је мала, картонска икона. Њу сам добио када сам, још веома мали дечак, почео да тренирам фудбал. Отац ми ју је поклонио и рекао ми је да је чувам заувек; рекао је и да ће, ако ја њу чувам, и она чувати мене и доносити ми срећу. Пре сваке утакмице, извадим иконицу из ранца, пољубим је и прекрстим се. Онда је ставим у штуцну, испод костобрана, па је, нажалост, често изгужвам због клизећих стартова. Кад год узмем икону у руке, остим треперење целог тела и сетим се речи свог оца. У тренуцима када ми се дешавају неке лоше ствари, узмем икону и буде ми лакше. Када је моја мала икона са мном, осећам се сигурно, не осећам страх пред препрекама.
 Свестан сам да моја, већ много стара икона, неће моћи вечно да траје; ипак, увек ћу памтити да и сасвим мале, материјално безвредне ствари, могу да донесу велику срећу и сигурност.
 

  Лука Миловановић 6/1

 

 





 Старица из Београда

 
 Сећам се... Био је то четврти разред. Са својим разредом путовала сам на екскурзију у Београд.
  Када смо обишли престоницу, учитељи су седели у једном кафићу, док смо ми куповали сувенире. Док сам обилазила шарене тезге, наишла сам на једну старицу. Била је то веома стара жена, мада, кад са ове дистанце размишљам, можда су њеном старачком изгледу највише допринели очигледно сиромаштво и глад која јој се највише огледала у очима, празним, а живим, као у звери која вреба плен. Имала је дугу, седу косу, и суву, испуцалу кожу. Њено лице подсећало је на испуцалу, жедну земљу. Продавала је плишане играчке што се мени јако допало јер сам желела да обрадујем брата. Видевши да сам заинтересована, жена је пред мене просула цео џак пун плишаних играчака. Свака је коштала педесет динара. Било је ту цело царство играчака, половних играчака.Све су биле коришћене, неке чак веома старе. Неки туп бол ми је пресецао утробу и грчио усне. Уздржавала сам се да не заплачем. Знала сам да морам да одаберем бар једну, а нисам знала коју... Била сам дете и сећам се да сам упорно размишљала како брату да однесем неку од ових играчака када су и најстарије наше играчке лепше од ових из старичиног џака. Упорно сам зурила у играчке пред собом - тада нисам била свесна да сам, у ствари, избегавала старичин поглед који је, одједном, искрио неком давно уснулом, а сада, мојим интересовањем, пробуђеном надом да ће се нешто робе продати. Ни сама не знам како сам одабрала малу, плишану патку. Сећам се само старичиних руку које су грчевито стезале новчаницу од 50 динара...
  Мој брат је порастао. И дан-данас чува малену, жуту играчку. Често се играо њоме протеклих година, а ја бих, кад год га видим да се њоме игра, видела и тужну, београдску старицу... Сећање на њу није ме напустило, као ни нада да више не продаје старе, половне играчке. Одрастам и желим да верујем да је пронашла своју мрву спокоја и среће и да се, можда, неким новим играчкама радују њени унуци...

 
 
  Анђела Соколовић 7/1





Крај приче: Тргао ју је звонки глас плавокосе девојчице која је трчала за жутим лептиром. Парк је био обасјан сунцем.
 
 
Беки је живела леп и лагодан живот заједно са својом породицом. Живела је са мајком и оцем у једном малом, али јако симпатичном граду. Комшије су за њих имале само речи хвале. Сви су причали да је та породица пуна љубави, јако сложна и племенита. Тако је и било. Бекини родитељи су се одлично слагали и пуно волели. Васпитавали су Беки да буде иста као и они - пуна љубави, добороћудна и племенита. Њихова кућа била је пуна смеха и радости. Нису ни слутили да ће се, у једном тренутку, све то променити.
Бекина мама ради у одбору падобранског клуба, док је њен тата спортиста и то - падобранац. Од малена обожава то плаво пространство пуно птица. Беки је од њега наследила љубав према небу. Беки и њена мама су ишле на свако његово такмичење. Пратиле су га у стопу и бодриле. Биле су његова амајлија. Беки је уживала у оним тренуцима када њени родитељи пакују падобран, а она са раздраганошћу и задовољством легне на њега и посматра плаветнило обасјано златним сунчевим зрацима. После такмичења долази додела награда; тада се сви окупе на једном месту, шале се, смеју, певају... Беки је обожавала татине другаре, падобранце, који су били исти као и он - духовити, храбри, али, ипак, брижни и нежни. Она им је била миљеница.
Викенд је. Дошло је још једно такмичење у низу на које Беки и њена мама, по први пут, не могу да иду. Манифестацији могу да присуствују искључиво такмичари. Такмичење је почело, а Бекин тата је дошао без своје амајлије. Хеликоптер пун падобранаца је полетео. Небо је било ведро и мирно, без ветра. Ништа није слутило на невреме. Хеликоптер пун падобранаца је полетео. Небо је било ведро и мирно, без ветра. Ништа није слутило на невреме. Иако су биле километрима удаљене од њега, Беки и њена мама су осетиле неки немир. Падобранци искачу, један по један, а невреме ускоро долази. Бекин тата је био последњи. Упркос све јачем ветру и грмљавини, одлучно и храбро је искорачио из хеликоптера. На одређеној висини је покушао да отвори главни падобран, али му није успело. Повукао је ручицу за отварање помоћног падобрана. Ко зна због чега, у истом тренутку су се отворила оба падобрана. Ветар је био толико јак да су се истог тренутка замрсили... Зазвонио је телефон у Бекиној породичној кући. Иако су се надале лепим вестима, догодило се сасвим супротно. Бекин тата је доживео несрећу. Био је то велики губитак за све. Њих две су то јако тешко поднеле, нарочито Беки коју је напустио онда када јој је био најпотребнији.
На клупици замишљено седи млада жена и гледа ћеркицу како се игра. По изразу лица рекло би се да је одсутна и да размишља о прошлости. Тргао ју је звонки глас плавокосе девојчице која је трчала за жутим лептиром. Парк је био обасјан сунцем.

                                

 Марија Миленковић 8/1








Задати почетак: Изненада дуну страшан ветар.
Одува малу, белу лалу. Лала је била веома уплашена. Ветар је дувао њене нежне латице.Латице су летеле и летеле...
Ветар је донесе на прозор једне тужне и усамљене девојчице. Када је девојчица угледала лалу повређених латица, узе је и нежно спусти у вазу с водом. Мењала јој је воду сваког дана и радовала се дружењу са њом. Коначно, више није била сама - имала је најбољу другарицу. Ипак, сваког дана је повређена лала све више венула. Девојчица је бивала све тужнија. Радост коју јој је лала донела нестајала је са сваком опалом латицом. Видевши да је девојчица тужна, јер ће поново бити сама, лала је своје семе испустила у вазу. Након неколико дана из вазе је израсла нова лала. Тужна девојчица је поново имала најбољу другарицу.
Од тада су лала и девојчица биле увек заједно. Девојчица никада више није била усамљена, а лала се више није бојала ветра.


 Причу су написали:
Сара Антић, Владимир Стојановић, Виктор Станковић, Андријана Стоиљковић, Јулија Маринковић, Ива Рашић,
Марко Ковачевић, Немања Костић, Лука Рошковић ( ученици 5/1)

 
 
 
Била једном једна девојчица. Преселила се из једног града у други, из једне школе у другу. У школи је нико није познавао, а она никоме није смела прва да приђе. Била је веома тужна.
 Свакога дана, на путу до куће,пролазила је кроз парк. Једнога дана наишла је на пужеву кућицу. Срећна јер је није згазила, узела је у руку. Тако се разочарала када је видела да је кућица празна.
Задати крај: 
Девојчица је, очију пуних суза, посматрала празну пужеву кућицу кад грану сунце и обасја јој лице.


Причу су написали:
Матија Радосављевић, Габријела Велојевић, Александар Матић, Михајло Максимовић, Марија Томић,
Теодора Стојановић, Ива Милојевић, Антонела Младеновић, Филип Тодоровић, Стефан Јосев ( ученици 5/1)

 



Посао мог тате


Посао мог тате је тежак,
али он само набаци смешак
јер то је за породицу,
па има увек осмех на лицу.
 
Кад с њим о послу причам,
он се увек шали-
да не буде црна тема,
заиста, од тате мог бољег нема.
 
Мој тата свој посао ради како треба,
поштује га и воли, као да му је беба.
                                                                                                                        
И кад је болестан, на послу
увек све стигне,
Кад прими повишицу,
само ми намигне.
 
Понављам, посао мог тате није нимало лак,
срећа је да је мој тата веома јак.
 
Посао мог тате захтева да се пуно зна
и да се све од себе увек да.
Мој тата тако увек и ради,
па се онда повишицом слади.
 
Можда ова песма није бајна,
али сам пробао да сазнам
у чему татиног успеха тајна .



Марко Ковачевић 5/1







Доме, слатки доме


    Топла је летња ноћ. Само повремено мркли мрак осветљавају светла фарова аутомобила које срећемо. Брујање мотора одзвања у тишини и чини да дремка у коју упадам бива још слађа…
   А онда свитање са собом доноси нове пределе. Огромни планински ланци који као да се међусобно преплићу…Између њих тече бистра, зелена Дрина, ледена, брза река. Уским, кривудавим, планинским путем, пењемо се већ добро познатим стазама. Увек ме помало плаши поглед из аута на провалију коју остављамо за собом, али тада је довољна само једна помисао на мали, црвени кров који вири негде на половини брда, као да је ту бачен међу густо растиње и високо дрвеће. Још једна оштра кривина и ту смо. Мала, бела кућа као да је срасла са шумом која се налази око ње.. Утопила се у предео не реметећи уопште његову лепоту и спокој. Гледана са улице, кућа изгледа као приземна, али из доњег дела дворишта види се да има један спрат. Једноставна је, може се рећи тако обична, али, за мене посебна. Ту сам своја. То је дом моје породице. Мој дом. Само када сам ту, осећам да сам у вези са својим коренима. Ту ме увек дочекају драга, добро позната лица баке и деке који са нестрпљењем чекају да ме загрле. Двориште је стрмо и нарочито клизаво кад падне киша. У њему је једна оронула, бетонска чесма на коју тако често свраћају комшије које пролазе поред куће. И чесма је посебна – до ње је спроведена вода са извора у шуми изнад куће која је тако питка и лака, па вам се чини да је се не можете напити. Степенице, оивичене црвеном, металном оградом, воде нас у горњи део куће, док у приземљу остају две просторије које се, углавном, користе лети када смо често напољу. Тешка и масивна, браон улазна врата откривају за мене један посебан простор. Ходник је узак и кратак и води у две спаваће собе, купатило и дневни боравак са кухињом и трпезаријом. Са десне стране налази се телевизор уз који увече ужива цела породица док седимо на чупавом, угаоном каучу. Са мале терасе дневне собе пружа се невероватан поглед на густе, зимзелене и листопадне шуме које се шире по високим планинама, као и на мале куће, наизглед, потпуно разбацане по брдима. Најчешће проналазим мир у малој соби са два велика, тамна кревета на расклапање постављена један наспрам другог. У та четири бела зида не налази се ништа више до још једног браон, дрвеног ормана и једног малог, округлог, ноћног сточића са старим сатом. Он се обично налази испод прозора који гледа на нашу велику башту. Она се пружа тик испред густе  шуме које сам се толико плашила кад сам била мала. У другој соби ретко боравим. Иако је већа од моје, остало је премало простора у њој због огромног ормана наспрам кога је наш велики, стари кревет. Ниски, тамни, дрвени сточић и округло огледало, такође, заузимају много места. У тој соби, најчешће, стоје наше ствари, како оне које донесемо са собом, тако и оне које нас ту чекају остатак године. Иако стално сређена, увек ми је деловала пренатрпано и некако хладно. Остатак куће, такође, одише духом старих времена који моја бака тако беспрекорно чува. На свакој полици налазе се наше фотографије и разни мали, китњасти сувенири из разних предела.
    Мала кућа у планини која ме увек дочека са широм отвореном, ниском, сивом капијом и један поглед који ми увек измами осмех на лице. Поглед на фасаду на којој још увек стоји, невешто урезано каменом, име „Анђела“. Мој дом.

 
 
                                                                                        Анђела Пљеваљчић 8/1

 









Књига која је највише утицала на мене
 

      „ Добар дан“ прошапта тихи гласић тик поред мог уха. Гледао ме је упорно и радознало све време се осмехујући. Ниски, златокоси дечак трчкарао је по жбуњу провлачећи се испод високог дрвећа. „ Мали човечуљак ми није изгледао ни залутао, ни мртав уморан, ни мртав гладан, ни мртав жедан, нити на смрт преплашен. Није, наизглед, нимало личио на изгубљено дете.“
      Драги пишче, пишем ти јер сам јуче опазила маленог дечака у оближњој шуми. Одмах сам га препознала. Био је то Мали Принц. Вратио се. Јављам ти јер знам колико ти је потребан. И не само теби, потребан је свету јер је свет изгубио све оне праве вредности за које вреди живети. Одрасли не разумеју Малог Принца или не желе да га разумеју. Они јуре за материјалним, улазе у возове и затим излазе из њих и „ више не знају шта траже. Тада се буне и врте у круг…“ Заборавили су како је то бити дете, како се машта и сања. Не виде они више „ слона у змијском цару“ зато што не умеју да гледају. Они гледају очима, а не срцем тако да више немају времена ни за шта. Колико је важно право пријатељство и колико је богат човек који има барем једног пријатеља, неког ко је њега „припитомио“ и неког ко је њему важан, овај мали дечак нас подсећа на то тако једноставно и лако. Ништа више на свету није важно јер онда ти ниси сам, ниси отуђен јер си чврсто везан за неког ко те разуме и воли баш тебе, од свих људи на овом свету. Ти си за њега посебан, а, такође, и он за тебе. Ти ниси више као „лисица слична стотинама других.“ Ви сте створили нераскидиву везу која је јединствена на целом свету. Гордост, охолост, похлепа… све су то особине које данас владају светом; зато нам је потребан Мали Принц, зато се она нама вратио. Вратио се да нас подсети шта значи права срећа, да нам нису потребни поданици да бисмо владали, нити публика да нам се диви. Истински је срећан само фењерџија јер је она тај који усрећује људе. Људи су заборавили колико је лепо давати и да је, у ствари, права срећа усрећити некога, учинити некоме добро, помоћи у невољи – бити човек.
    Драги пишче, надам се да ће ово писмо стићи до тебе и да ће те обрадовати. Знам да си одлетео далеко, у непознатом правцу, не пославши ни једну поруку. Можда си ти већ пронашао свог Малог Принца и одлетео с њим до звезда. Ја сам свог управо открила, а дубоко верујем да је он ту, свуда око нас, само је потребно да завиримо испод површине, да нађемо своју звезду. „ Када ти будеш ноћу гледао у звезде, будући да ћу ја живети на једној од њих, будући да ћу се ја смејати на једној од њих, теби ће се чинити као да се све звезде смеју. Ти ћеш имати звезде које знају да се смеју.“
 
                                                                                           Анђела Пљеваљчић 7/1
 






 






МОЈА ПОРОДИЧНА КУЋА

    Породична кућа је место где смо од рођења, где смо проговорили, проходали. То је место где од малена имамо сигурност, где добијамо подршку, наду. Кроз маглу се сећам текста који сам давно прочитала: „Ма где ми били, ми нашу кућу носимо са нама; каква је кућа, такав је човек.“ Моја породична кућа налазила се испод једног брда. Уколико би се неко попео на врх брда, видео би пејзаж целог села и свих брда која су га окруживала. Када би подигао поглед ка највишем брду, видео би Шар планину.
   Са спољне стране куће, која је гледала на пут, налазила се ограда, са друге стране ограде било је засађено цвеће: љиљани, перунике, јорговани, розе и црвена ружа пузавица која би толико нарасла да је достизала до прозора собе мог брата. Након ограде наилазило се на велику зелену капију као барикаду на улазу у двориште. Двориште је било подељено на два дела – око би прво захватило веће двориште у којем су била племња са шталом, два пластеника, кош за кукуруз и амбар. Са десне стране порте налазило се мање двориште, чесма, летња кухиња, бунар, степениште за кућу. Испред летње кухиње расла је стара бресква коју је мој отац пресадио кад сам била болесна. Та бресква је изникла у жбуну дивље нане. Нана је брескву прекривала и ослањала се на њену стабљику. Испод брескве је било засађено цвеће, најчешће руже и стабљика грожђа.
   Кућа у којој смо живели била је на спрату. Са степеника који је био најближи улазу видео се врх Шар планине. Прво се улазило у кухињу; са леве стране налазио се радни сто, а са десне витрина на којој су, обично, стајале флаше домаћег вина и ракије. Одмах поред радног стола налазила су се врата која су водила у дневни боравак и трпезарију.  У дневном боравку био је прозор који је гледао на велико двориште ; поред прозора стајала је кафена витрина препуна чаша. Преко пута витрине су се налазила два кауча које је раздвајао шпорет. На зиду наспрам прозора стражариле су икона Богородице и наше крсне славе Светог Ђорђа. На крају тог зида налазила су се врата за мало предсобље које је водило у собу мог брата и собу моје сестре и мене.

   У сестриној и мојој соби зидови су били боје зрелих брескви; на средини собе је стајао сто , а са његове леве стране мој кревет. Преко пута стола се налазио прозор под којим је био сестрин кревет. Над мојим креветом куцао је сат, сијала моја медаља за одбојку, захвалница родитељима и, посебно драг, мамин гоблен. Кад би неко изашао из собе, нашао би се у предсобљу које сам ја називала раскрсницом јер се налазило на средини куће; оно је било полупразно. У њему се најчешће налазила заборављена, празна корпа за веш. Ово предсобље ми је било веома драго због своје пространости – чинило ми се да из њега могу да стигнем свуда. 
   Соба мог брата гледала је на пут.. Под прозором се налазио његов кревет. Соба је била мала, па, сем тог кревета, у њој је био још само сточић и два малена ормара. У њој нисам проводила пуно времена; у њу сам улазила када бих успављивала брата и читала му приче.

   Купатило је било мало. Прозорчић је гледао на шљиву пред кућом, а даље на сва околна брда. Било је веома мрачно у њему; плашила сам га се. Ту су се најбоље чули звуци ћука или сове који ми нису давали мира. Чим бих зачула сову, срце би почело убрзано да ми куца, а кроз главу би одзвањало питање: „Шта ће се сада десити?“. Oсетила бих несигурност која би нестала чим бих се нашла у својој соби и осетила њен мирис.
   И данас, на тренутке, осећам тај мирис…или га призивам у сећању…Као ни он, ни наша породична кућа није нестала. Објекат наше породичне куће остао је тамо, далеко, под тамнозеленим врховима Шаре. Наша породична кућа је, заправо, у нашем срцу; у тој кући станују сви које волимо. Од светлости којом сија наш дух зависи да ли ће наша кућа бити светла или мрачна.

                                                                                        Александра Јовановић 7/1




 






 Moja драгоценост
 
  
  У најдраже ствари које поседујемо често се убраја нека новчано безвредна ствар стара дуги низ година која једва осликава свој пређашњи изглед. Моја драгоценост је мој мали медвед којег сам добио за свој први рођендан.
  Тај медвед ми је служио за спавање и за игру. Спавао сам са њим до своје пете године. Служио ми је за утеху када сам био немиран и добијао казне због тога. Када бих био болестан и када сам бивао у болници, меда је увек био поред мене. Он има ситне, црне очи, мале округле уши које личе на две полулопте, има кратке ноге, а на стомаку му пише: „ Ја сам дечак“. Када сам га изгубио, а то се само једном догодило, нисам могао три дана да спавам. Тражио сам га свуда по кући, али нисам могао да га нађем. Све време је био иза регала – испао ми је у сну и некако је завршио између регала и зида. Када сам га нашао, био сам јако срећан, али, истовремено и веома тужан – меда је био прашњав, па сам још једну ноћ морао да спавам без њега.
     Данас овај медвед стоји на полици и скупља прашину. Ипак, он је и дан-данас моја највећа драгоценост. Ово је прича о томе како једна малена и, наизглед, небитна ствар, може да буде велика и важна и да вам донесе много среће и лепих тренутака.

                                                                                 
                                                                                     
Давид Веселиновић 6/1







         


           
Туга за братом


Помисле људи, дете је и нема много брига,
а и не слуте како се живот са мном сурово игра.
 
Знам да никоме није лако; није ни мени јер,
да пронађем брата желим јако.
 
Не могу да схватим бахате људе
који дозвољавају туђој судбини да суде.
Због њих, због злих људи без душе,
моји снови су као од стакла и лако се руше.
 
Туга за братом је обавија
срце као свила,он је мој анђео без крила.
 
Кад клонем и питам се зашто ни од куда одговара нема,
сетим се да, ипак, само Господ зна
зашто нам даје и узима.
 
Лети, сада, песмо моја мила,
лети преко планина и мора-
једнога дана он те чути мора.
 
Анђела Стаменковић 6/1
 







Стаклена принцеза


Чувао је у углу
своје  полумрачне собе
где се и најмрачније мисли роде.
Била је заштитник његових снова,
прошлост, садашњост и будућност нова.
 
Златна прашина падала је
по њеној дугој, тамној коси
и  мирису свежих зумбула
које у њој носи.
 
А те дуге трепавице
мале, црне лепотице
скривале су
две уплакане звездице.
 
И неком чудном мимиком
срца свога
дозивала је њега
да крене за њом у свет снова
и остави се свега.
 
И док је снег покривао
заспале улице његовог града,
у загрљају са Стакленом принцезом,
проговорио је последње речи
пуне бола и јада:
 
„ Стаклена принцезо моја,
дао сам ти живот свој
онога дана кад пупољци ружа
прекриле су гроб твој.
 
Чувао сам твоју слику
са пуно љубави,
као цвећар цвеће
у свом стакленику.
 
Сада је дошло време
да за тобом кренем,
оставим све што боли ствара,
па, заједно са тобом у вечном загрљају,
да се обнови љубав стара.“



Милена Милићевић 7/1







СОКОЛУ

У једној пркосној земљи
где врхови планина маме око,
живи радостан и срећан
један поносни Соко.
 
И лети горда птица
високо до свога неба,
чува га, брани, у срцу носи
и живот за њега даје, ако треба.
 
Узлети, птицо, Соколе,
рашири своја крила,
осветли свуда помрачине
да нас милује светлости сила!
 
Покажи ономе ко буде хтео
да нам украде слободу неба,
како се чува, брани и воли
земља дедова кад затреба.

                                                                                                
  Бојана Ивановић 7/1                                                                      
 

                                                  

 


МОЈА ДРАГОЦЕНОСТ

 
        Многи људи не умеју да цене и поштују оно што имају; изгубили су осећај за праве вредности у животу. У њиховом свету све се врти око новца – никад га није доста и увек би желели да га имају више од других. Заборавили су да  се радују малим стварима, ситницама које су их некада, можда, чиниле срећним.
            Никада нисам незадовољна јер волим и поштујем своје родитеље и умем да ценим све што ми они приуште; и најмање ситнице које ми они пруже пуно ми значе. Довољна ми је њихова љубав, топлина, лепа реч коју ми упуте да се осетим потпуно срећном јер знам  да они живе за мене и боре се за мене. Много је тренутака када су ме родитељи обрадовали, али један посебно памтим. Тада ме је обрадовала мама. Када сам се тог дана вратила из школе, на столу ме је чекао албум са фотографијама и у њему једно писмо. За некога би то био један сасвим обичан албум и један обичан лист папира. Ипак, та ситница је за мене била најлепши и највреднији поклон. У том албуму биле су слике моје мајке и мене од дана мог рођења до тог дана. У писму је писало колико јој значим, како улепшавам њен живот, да ме воли највише на свету, да сам ја њена снага и да због мене има воље да се бори кроз живот како би ми створила лепшу будућност.
            За овај поклон моје маме није било потребно пуно новца, али је била потребна љубав. Тај албум и писмо ћу заувек чувати као подсетник да ме, кад год заборавим, сети колико је мало потребно човеку да би био срећан и да онај ко не уме да се радује малим стварима не може бити уистину срећан. Трудићу се да усрећим друге на начин на који је моја мајка усрећила мене. Срећа се не може купити новцем и људи би требало да почну изнова да се радују малим стварима и да ,тежећи већим и бољим стварима, цене и оне, наизглед, мале које имају; можда ће бити испуњенији и спокојнији, а тиме и срећнији.

      

                                                                                  Анђела Соколовић 6/1       
                                                                                                                                                                                               
Ученица је освојила 3. место на литерарном конкурсу Народне библиотеке „ Радислав Никчевић“ у Јагодини посвећеном Јари Лабуду.