Наслони ухо на песму


ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ


Кад је Свети Сава ишао по земљи,

Још пре свога рођења,

Док се звао Растко,

Као што иде и сада,

Само га не видимо,

А можда је то било и доцније.

Кренуо је Савиним стопама,

Ка Савином извору

На Савином врху

Куда и ми идемо,

Јер другог пута и нема.

Када је негде око Савина дана

Наишао Савином страном,

Напали су га пси,

Као што и сад нападају

Свакога ко се упути Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,

Како је одредио да се и ми крстимо,

Плашећи их законом

Од кога су још више побеснели,

А ни до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен,

Али камење беше замрзнуто,

Свезано за земљу студеним синџирима,

Јер беше јака зима,

Као и ове године,

Као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала,

Савин кук и Савин лакат,

По продолима и јаругама земље

Због које је подељен свет,

Кад је Свети Сава отпасао мач уста,

Једино оружје које је носио,

А које је и нама оставио,

Говорећи ове речи:

— Нека је проклета земља у којој су

Пашчад пуштена, а камење свезано.


Матија Бећковић


 






Неповратна песма


Никад немој да се враћаш
кад већ једном у свет кренеш.
Немој да ми нешто петљаш.
Немој да ми хоћеш-нећеш.
И ја бежим без повратка.
Никад нећу унатраг.
Шта ти значи старо сунце,
старе стазе,
стари праг?
Ту је оно за чим може да се пати.
Ту је оно чему можеш срце дати.
Ал' ако се икад вратиш,
мораш знати,
ту ћеш стати
и остати.
Очима се у свет трчи.
Главом рије млако вече.
Од реке се дете учи
ка морима да потече.
Од звезда се дете учи
да запара небо сјајем.
И од друма да се мучи
и вијуга за бескрајем.
Опасно је као змија
опасно је као метак
да у теби вечно клија
и ћарлија твој почетак.
 
Ти за корен
ниси створен,
цео свет ти је отворен.
Ако ти се некуд жури,
стисни срце и зажмури.
Ал' кад пођеш - немој стати.
Махни руком.
и одјури.
Ко зна куд ћеш.
Ко зна зашто.
Ко зна шта те тамо чека.
Све су жеље увек беље
кад намигну из далека.
Опасно је као муња,
опасно је као метак
да у теби вечно куња
и мучи се твој почетак.
Ти си увек крилат био
само си заборавио.
Зато лети.
Сањај.
Трчи.
Стварај зору кад је вече.
Нек' од тебе живот учи
да се пени и да тече.
Буди такво неко чудо
што не уме ништа мало,
па кад кренеш - крени лудо,
устрептало,
радознало.
 
Ко зна шта те тамо чека
у маглама из далека.
Ал' ако се и позлатиш,
ил' све тешко,
горко платиш,
увек иди само напред.
Немој никад да се вратиш.



Мирослав Антић
 

 







Ливада

У овој ливади познајем ја већ многе влати.

Јуче је ова, у сутон, била травка свијена.

Сад има жуте ивице и суве кад их дирнем.

Кад гледам из даљине у зелено: она се сама злати.

Изнад усана ми је већ мирис сена:

Сутра ћу и друге избројати.

У овој ливади до жбуна има девет мравињака.

Прођем и гурнем ногом а земља се зацрни.

Онда подигнем главу и гледам игру облака.

Ја знам колика је ливада:

Када се раскорачим пређем је у дванаест корака.

На жбун могу да стану три птице највише.

Кад пођем према њему: прво једна полети.

Погледам за њом у небо:

И две се изгубише.

Онда разбијам главу на шта ме то подсети.

И најбоље је у сутон кад почне мрак да пада:

Онда ми се учини да шапуће ливада.

Напрегнем ухо и слушам.

Мени је сасвим добро у ливади.

Седнем на влати

И пуна ми је душа.

Стеван Раичковић









То иду векови
 
То иду мајке, то иду очеви
и праочеви, дедови и прадедови с коцима,
с вилама, с пушкама, жилама да се бране,
то иду у побуну, против смрти се буне –
гнездо питомо
а осињаци –
једино уточиште ове сиротиње слободе жудне;
иду децу да бране од овог покора,
од овог помора
и сваки псује, грди, лелече, куне.
Ту само кукавица,
ту само издајица није !
То иде цела Србија,
то иду векови у сусрет вековима,
то иду реке у сусрет морима,
иду сањари, иду маштари, иду дечаци –
Обуће чистачи, сејачи, занатлије, шегрти, ђаци,
То иду нечујна јадања,
иду безгласна плакања,
жеља за светом љубави
и недоживљеном лепотом.
То иде земља моја злочином отрована
а чиста, а будна.
То иде Старина Новак у помоћ
И Смиљанић Илија,
То иде Јанковић Стојан
и иде до делије делија:
Вујадин Стари, од Семберије Иво
то иде сељачка, иде слободна Србија –
све што је поштено и што је остало живо,
у сусрет цевима што смрт добују,
то иду људи што неће да робују.
То коло не игра само од Бела града до Стамбола,
ту где гром грома догања
ту муња муњу вија,
то коло ватрено игра, чује га далека Русија
и свет га цео чује, до Норвешке се повија.
То иде у буну
још једну буну Србија.
Дижу се мртви свију времена,
маштари драги –
бораца браћа,
на земљи овој сто покољења
у овом једном дану
корача.



Мира Алечковић











ЗДРАВИЦА

 
Све што расте
хтело би да расте...
- Нека расте,
и треба да расте!

 
Све што цвета
хтело би да цвета...
- Нека цвета,
и треба да цвета!

 
Нека гледа
све што има око,
свако крило
нек лети високо!
Летети, летети, лепо је летети!
Живети, живети, лепо је живети!
 
Све што лети 
хтело би да лети...
- Нека лети,
и треба да лети!
Све што пева,
хтело би да пева...
- Нека пева,
и треба да пева.

 
Нека скаче
све што има ногу,
нека трче
сви који то могу!

Скакати, скакати, лепо је скакати!
Живети, живети, лепо је живети!
 
Све што трчи
хтело би да трчи...
- Нека трчи,
и треба да трчи!
Све што кључа
хтело би да кључа...
- Нека кључа,
и треба да кључа!

 
Нека пева
све што има глас,
нико лепше,
ведрије од нас.
Певати, певати, лепо је певати!
Живети, живети, лепо је живети.


Душан Радовић
 





Дечак са златом липе у коси 
 

Дечак са златом липе у коси

Коме не сазнадох ни име

Седи на бетону и проси

На углу Жданове и Немањине.

Дан зимски, леден, и снег лепрша

Луда кошава дува све јаче

Дечак, плавоок, блед и мршав

Цвокоће зубима, дрхти и плаче.

Из два ока, две љубичице

Које мокром шачицом брише

Капљу му сузе низ цело лице

Као плаве капљице кише.

Пролазници му баце по пару

Ужурбани као и сваког јутра

Ја стојим и плачем на тротоару

Али сузе ми капљу унутра.

Боже, је л` твоја рука дотакла

Ове главице златокосе

Свет је сигурно на рубу пакла

Кад и анђели морају да просе.

Нађе ми се при руци нека

Кутија, у коју дечачић седе

Купих му парче врућег бурека

Али он не хтеде одмах да једе.

Гледа час онај бурек, час мене

И при том греје озебле руке

Ја гледам у оне плаветне зене

И видим своје мале унуке.

Купих му затим капу и шалче

Њему не беше ни мало, ни криво

Ал` тада ипак преста да плаче

И поче да једе бојажљиво.

Сазнадох да је са Космета

Са је ученик првог разреда

И да ће отићи идућег лета

Тамо далеко... код свог ђеда.

Сав плав ко шумска љубичица

Личио ми је на Малог принца

Само што овај малиша није

Био из бајке, већ са Славије.

И онда чух речи потресне

И сав утонух у плаве зене

Чико, ти пишеш секине песме

Напиши једну и за мене.

Обећах му, и сада не смем

Да слажем оне плаве цветове

Рекох му да ће секине песме

Догодине бити његове.

И одох, ко да ме кошава носи

Кроз јецање црквеног звона

А дечак са златом липе у коси

Остаде у кутији од картона.

Тражио сам га, потом, дуго

И још га тражим, већ три месеца

И онде, и на сваком другом

Месту у граду, где просе деца.

Можда се негде преселио

Можда га више нико не тера

Да проси, па се развеселио

И отишао с тицама са севера.

Само понекад у ноћи бљесне

Гласак из плаве успомене

Чико, ти пишеш секине песме

Напиши једну и за мене...

Ако видите дечака, плавих

Очију, налик на гранчицу цветну

Реците му да ми се јави

Да га видим и да му дам песму.


Добрица Ерић







Пример за углед
 
Гледам онога Цоку
што увек седи мирно
напред у првој клупи
испред саме катедре
 
из матиша пет
из географије пет
из физичког пет
одакле год га погледаш оно саме петице
укратко вуковац
од првог разреда па скроз
 
Иде у музичку школу
одсек клавира
наравно и тамо је одличан
био је први на градском такмичењу
и трећи на републичком
и сви за њега значајно говоре
ааа овај дечко има штофа
 
Код куће скупља марке
и прави моделе једрилица
 
Како све то стиже не знам
али заиста стиже
 
и још му богами остаје времена
да игра с нама кошарку
или фудбал
или шта већ буде кад се скупимо
 
Има бицикл страшан бицикл
и кад га замолиш дај један круг
даје без речи
нема проблема
 
Хоће и књигу да ти позајми
и да помогне кад радиш домаћи
па и да шапне кад ти загусти
и није цинкарош не откуцава никог
 
Носи фармерке џемпер и јакну
као и цео свет
није од оних што се пренемажу
да их је ћале водио у Трст
и да су им кошуље из Енглеске
не
 
Не псује
не лаже
не бије се
не галами у биоскопу
не спушта се низ гелендер
не вири кад се цуре пресвлаче после физичког
узоран дечко у свему
немаш му шта замерити
он просто нема мане
 
и управо ми зато иде на бубреге
у неограниченим количинама.



Владимир Стојиљковић












Писмо учитељу
 
Мом Учитељу, Стојану Живковићу
 
Драги господине Учитељу, не знам
Да ли си на овом или оном свету
Твоја реч је за мене била као сезам
Којим се отварају градине у цвету.
 
Научио си ме да пишем и читам
Да поштујем родитеље и све старе људе
Да не будем лењ, горд, лукав и дволичан
Да је злато сваки грумен родне груде.
 
Ти си нас учио, благ и тих ко дашак
Поветарца што нам је ћарлијао вазда
Да је боље бити поштен сиромашак
Него непоштен богаташ и газда.
 
Научио си ме да волим заставу
Јуначке песме, Светосавску химну
Да је много боље изгубити главу
Него душу и образ, него Отаџбину.
 
Послушао сам Те, драги Учитељу
Нисам ни лењ, ни горд, не марим за власт
Највише на свету волим своју Земљу
Ал то ми сад, изгледа, не служи на част.
 
Не важе више приче о поштењу
И правди, чак ни за многе Православце
Ништа више није по Твоме учењу
Па ми се чини да стојим наглавце.
 
Стари људи дворе децу и унуке
Лењост је врлина, а поштен рад порок
Властољупци ничу свуда ко печурке
И сваки је нови спаситељ и пророк.
 
Једни нас куде, а други нас хвале
Трећи нас успављују шареним лажама
Пети нашу заставу цепају и пале
А туђе им се вију над главама.
 
Гледам, Учитељу, и слушам у чуду
Место да је љубе као колач славски
Дали би за грумен злата родну груду
А за мало власти – и Храм Светосавски!
 
Дали би косовске кости и божуре
Шумадиjске воћњаке, Хомољске планине
Војвођанске житнице и рашке клисуре
Крајине и њине крваве хаљине!
 
Дали би стару ајдучицу и тројеручицу
Мораву и њено здравље Поморавље
Мачванско блато, борско сребро и злато
Песму петлова и Ружу ветрова!
 
Златиборско зеленило, подунавску плавет
Снежни Копаоник, жупске винограде
Студеничку ризницу, господство и памет
Авалу и авај, тебе, црни Бели Граде!
 
Дали би села и вароши, реке и Језера
И све наше светиње над којима брује
Звона у којима нам је презимила вера
У Бога који све види и чује.
 
Види ваљда и мене: гурам шездесет и шесту
И полако се повлачим из боја
Нисам успео да спасем планету
Што лебди у магли нашег неспокоја-
 
Па сад, разбарушен као храст на ветру
Расипам суво лишће речи с грана
И лутам и певам, усамљен у свету
Као црна овца или бела врана…
 
Драги Учитељу, Твоје лице строго
Блажи ме у ово предвечерје рано
Јер Твој наук мени ипак значи много
И ја сам Ти зато захвалан бескрајно
 
Збогом, господине Учитељу, збогом!

 

Добрица Ерић











Деца кад се воле

Деца кад се воле
љубе се стојећи
по капијама ноћи
док пролазници указују прстом на њих.
 
Али децу кад се воле
Баш брига
да л' их ко види
јер ту су само њихове сенке
трепераве у ноћи
које изазивају код пролазника
бес,
презир,
смех
и завист.
 
Деца кад се воле
нису овде ни за кога.
Тада су даље одавде
него што је ноћ,
и много даље
него што је дан.
Она су
у заслепљујућој светлости
прве љубави.


ЖАК ПРЕВЕР
 


        

 





ЗНАМ ТУ ЗЕМЉУ БУНЕ

Ја Србију памтим из детињих снова,

у невољи тешкој у патњу ураслу,

место кише увек ледом затрпану,

градовити облак на пустом салашу,

 

и руку просјачку на бедноме прагу

крај богатих њива и зрелих воћњака,

ја Србију памтим из народних прича,

чуда од љубави, чуда од јунака.

 

Знам ту земљу буне и земљу тишине,

гостопримство топлог у домаћем куту,

земљу, где се умире и гине

и упале стопе на блатњавом путу,

 

и знам чежњу болну, чежњу неречену

за нечим што нико доживео није,

ту Србију другу, пићем опијену

која срце тражи поред провалије,

 

али знам још једну, трећу, најмилију,

њу сам срела скоро слободи на трагу,

њој сам заволела ту душу дечију

која тражи сунце на бесном облаку,

 

која испод леда, громовитог беса,

лепоту, слободу, и ширину сања,

и окове за њих са вешала стреса,

животнија после сваког умирања.

 

Мира Алечковић



       






                   ПОЛЕТНА ПЕСМА

                                Упамти, на овом свету
                                ти си само у пролазу
                                на трен, на делић трена,
                                на делић једног делића...
                                Твој живот тако личи
                                на захукталу комету
                                која на час засветли
                                кроз трептаје твог бића
                                пре но што је поједе сена.
                                Превише кратко све траје.
                                У једном часу у теби
                                опијена моћним сјајем
                                тих шарених стаклића
                                твоја мисао дрема.
                                У другом другујеш с крајем,
                                у трећем те већ нема.
                                Зато се пробуди.
                                Удахни ваздух дубоко.
                                Потпуно будан буди
                                и живи из све снаге
                                кроз осмех,
                                кроз реч,
                                кроз око.
                                Уживај часове драге.
                                Не мисли на оне друге.
                                Не дај да један час сиви
                                помрачи лепоту даха
                                јер немаш ништа од туге.
                                Опусти се и живи.
                                Вреди ли уопште брига?
                                Вреди ли уопште туга?
                                Вреди ли уошпте ишта
                                што бледи твоје боје?
                                Ослободи се страха.
                                Они што твој сјај бледе
                                само су тужне лутке
                                што омлитавело седе
                                и другом би судбу да кроје.
                                Не шватају јадне
                                да им то ништа не вреди:
                                док сеју варнице хладне,
                                сопствени сјај им бледи...
                                Ти ниси као они.
                                Ниси и нећеш да будеш
                                јер све те душе ситне
                                уопште нису битне.
                                Око тебе еони
                                бескрајно време броје.
                                Твој живот јос светлуца
                                бојама што нешто значе.
                                Ти сијаш својим пламичком
                                и само је до тебе
                                да ли цес синути јаче.
                                Зато гледај пут Сунца
                                и диши пуном снагом,
                                и живи до свог врхунца,
                                живи,
                                бескрајно живи
                                док твој живот трепери.
                                Остави своје стопе
                                на путу својих сања
                                јер те од мрачних двери
                                вечног непостојања
                                дели још само праг.
                                Једном те више неће
                                бити на овом небу
                                али ће иза тебе
                                барем остати траг.


            Драгана Константиновић







Спора игра

Да ли си икад гледао децу
на рингишпилу?
Или слушао воду како запљускује земљу ?
Да ли си икад пратио лептиров хаотичан лет?
Или зурио у сунце
на заласку?
Боље успори ...Не плеши тако брзо.
Време је кратко.
Музика неће трајати заувек.
Да ли протрчиш кроз сваки дан као да летиш?
Кад питаш: ''Како си?'',чујеш ли одговор?
Кад се дан заврши,одлазиш ли у кревет са следећих стотину послова
који јуре кроз твоје мисли...
Боље успори....
Кажеш ли некад свом детету сутра ћемо и у својој журби не приметиш његову тугу ?
Да ли си икад изгубио контакт и допустио да умре добро пријатељство
само зато што ниси имао времена или ниси назвао и рекао: "Здраво"?
Боље успори.
Не плеши тако брзо.
Време је кратко.
Музика неће трајати заувек.
Кад трчиш да стигнеш негде, пропустиш половину забаве која те тамо чека.
Кад бринеш и трчиш кроз дан,
исто је као да си бацио неотворен поклон.
Живот није трка.
Успори. Чуј музику...
пре него што се песма заврши...


 
Анонимни аутор








Неки те не воле људи


Постоје људи, мој сине,
који те не воле, тако...
Ал' немој да те то брине,
не може волети свако.
 
Свеједно да ли их кориш,
или им дарујеш цвеће,
предаш се или се бориш,
неки те волети неће.
 
Заједно теку вам дани,
за исти сто ћете сести.
Ал' сте светови страни
који се не могу срести.
 
 И можеш пружати руку,
вадити срце из груди,
признати патње и муку…
Неки те не воле људи.
 
И можеш брод кад им тоне
џиновском снагом га дићи,
опет ће да те се клоне
и свом ће острву ићи...
 
И зато, настави даље!
Неодлучни су слаби.
Господ ти ветар шаље,
не осврћи се и граби.
 
Разапни једра и маштај.
Побеђуј, метар по метар.
И праштај, праштај им, праштај
није им наклоњен ветар.
 
А кад стигнеш до дуге
и свет кад пронађеш нови,
нек' те не победе туге...
опет их, опет позови.


Недељко Попадић






Птица

I
 
Ово ми је пришапнула
једна дугорепа птица
брбљива, свезнајућа,
прозрачна као светлост:
 
Хоћеш ли да чујеш,
пришапнула је ћућораво,
и дотакла ми кљуном раме
и крајичак уха
и рекла ми је чаролију,
најважнију на свету:
То је: умети видети ветар
и чути снег како пада,
и осетити на усни
зелени укус месечине.
 
 II
 
Ја сам се само осмехнуо
лепој дугорепој птици,
јер и ја имам чаролију,
најважнију на свету.
 
То је: видети нечије лице
и чути нечији говор
и додирнути руком
нечију руку и косу
онда - -када више никог немаш,
када си остао сам,
када једно велико лето
напушта ове улице
и оставља за собом
жуте печате лишћа
по тротоарима,
у крошњама
и у сећању.


Мирослав Антић
  

        



                       АКО

Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
или да будеш жртва лажи, а да сам не упаднеш у лаж,
или да те мрзе, а да сам не даш маха мржњи
и да не изгледаш у очима света сувише добар
ни твоје речи сувише мудре;
 
Ако можеш да сањаш,а да твоји снови не владају тобом;
Ако можеш да мислиш,
а да ти твоје мисли не буду (себи) циљ;
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
и да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
изопачену од подлаца у замку за будале;
Ако можеш да гледаш
твоје животно дело срушено у прах
и да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;
 
Ако можеш да сабереш све што имаш
и једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју, не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
и да тако истрајеш у месту кад у теби нема ничега више
до воље која им говори: „Истрај!“
 
 
Ако можеш да се помешаш са гомилом,
а да сачуваш своју част;
или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те, најзад, нико,
ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
са шездесет скупоцених секунди,
тада је цео свет твој и све што је у њему,
и, што је много више,
тада ћеш бити велики човек, сине мој.


Радјард Киплинг

Превео Иво Андрић